„Zaštitite svoj balon“, rekli su nam

Došla sam u Berlin na seminar o Polotičkoj ekonomiji u ratu, kako bih se bar malo približila odgovorima koji mi nedostaju. Jedno od pitanja koje me najviše muči u poslednje vreme jeste: Bez obzira na sve, kako se čovek jednog dana probudi, uzme oružije i ubije drugog čoveka. Kako neko može toliko da izmanipuliše ljude, da rade užasne stvari koje su radil u ratu na Balkanu? Ovom seminaru sam se radovala jer sam znala da će mu prisustvovati ljudi iz postkonfliktnih zemalja. I nadala sam se da će mi ovaj seminar pomoći da se odvojim od emocija kada pričam o ratu u Jugoslaviji.

Jedna od prvih radionica koju smo imali, me je navela na razmišljenje. Nas 20 je obeležilo svoje teritorije na podu. Svako je stao na svoju teritoriju. Dali su nam balone i i igle i samo nam rekli:  Vi sada treba da zaštitite svoje balone. Svako od nas je počeo da napada balone svog prvog komšije, štiteći svoj balon. Ubrzo svi baloni su bili uništeni. Svi smo imali svoju teritoriju,a niko više nije imao balon. Nikome nije ni palo na pamet to, da ako niko ne napadne nijedan balon, da će svi baloni biti bezbedni.

Nisu oni nama rekli da napadamo druge balone, samo su nam dali igle. A mi smo sami presudili da je logično da napadamo tuđe balone. Stavili su nas u određenu situaciju i dali nam sredstvo. Mi smo radili ono što nam je bio prvi instikt i ono što smo smatrali da je logično. Nismo mi nužno loši ljudi, ali smo iskorišćeni.

Nekoliko dana kasnije, provela sam ceo dan sa ljudima iz Izralea, sa kojima se ispostavilo, da imam mnogo zajenidničkih tema. Oni nisu predstavnici većine u Izrealu, oni su kao i ja, „izdajnici svoga naroda“. Pričali su mi o sve što se u Izrealu dešava i saznala sam da se mnogi delovi njihove priče preklapaju sa mojom. Čak ni pola sveta ne može da razdvoji osećanja koja delimo. To osećanje da patimo zbog odluka koje neko drugi donosi i da mi tu ništa ne možemo da uradimo. Naravno moji drugovima Izraelcima je mnoogo teže. Jer oni, svakog trenutka, mogu da budu pozvani da vode tuđi rat, rat u koji čak ni ne veruju.

Večeras smo gledali film o diktaturama i vojnim intervecijama. Film je sadržao puno scena nasilja, za koje uvek mislimo da nas neće pogoditi, ali nas uvek pogode. Dok sam gledala film, mislila sam o ljudima oko mene. Svakog trenutka ovo za njih može da postane realnost. Kako se živi sa tim?

Jedna devojka (koja živi u Izreaelu, ali je Arapkinja) je izašla na pola filma, u suzama. Krenula sam za njom, jer je mnogo puta tako neko krenuo za mnom. Bilo ju je teško gledati, jer sam gledala sebe. „Mi smo previše mlade za ovo“, pomislila sam. Sedele smo i pričale o ratu, o ljudima, o budućnosti, o neizvesnosti. Pričala sam joj o Tuzli, o bombardovanju, o bremenu koji mi srpstvo ostavilo u nasledje. Kako je teško znati ko si, jer deo tebe ne postoji dok ne nađeš odgovore na pitanja, koja ni sam više ne znaš. Rekla sam joj da i treba da plače, jer je to znači da joj je stalo. A to što nam je stalo, znači da imamo osećanja koja nam omogućavaju da ostanemo ljudi, iako nam svi govore da to nismo. To osećanje nam govori da ćemo možda, ako ikada ponovo budemo bili u situaciji da zaštitimo svoj balon, prvo promisliti i odlučiti da ne napadnemo tuđ balon . Tešila sam nju, a ustvari tešila sam sebe.

Kada sam počela da se bavim suočavanjem sa prošlošću, znala sam da će biti teško. Ali nisam znala da će zahtevati da potpuno preispitam sebe. Nisam znala da će me navesti na potragu za pitanjima, koja nemaju odgovore.  Ali ono što će mi uvek davati snagu jesu retki momenti kada znaš. Kada znaš da ono što radiš ima smisla i ako to od tebe zahteva da preispitaš sebe, onda očigledno ne poznaješ sebe dovoljno. Kada znaš da to ko si, duguješ tim retkim momentima. Uostalom kada znaš da, bar malo, nekome pomažeš da sazna ko je.

„Zaštitite svoj balon“, rekli su nam. Ali su zaboravili da napomenu da treba da ga zaštitimo od samih sebe.