Archive | septembar, 2010

google kaže da će nam oktobar biti zanimljiv.

30 sep

Kada ukucate na google-u: oktobar 2010. u Srbiji, izadje vam dugoročna vremenska prognoza. Nažalost, ta prognoza se isključivo odnosi na vreme. Bilo bi super da imamo neki googleFuture, pa da možemo samo da provirimo šta će se to dogoditi za 10 godina. Nisu nam potrebni detalji, već samo neke glavne stvari. Jer da su ljudi pre 10 godina, znali šta 5. oktobar donosi, mnogi od njih nikada ne bi Toga dana izašli na ulicu, jer je google-ova dugoročna vremenska prognoza pokazala da će padati kiša. A oni koji bi izašli uprkos kiši, sigurno se sutra ne bi probudili sa osmehom na licu.

No, googleFuture ne postoji sada i nije postojao tada. Tako da nam ostaje samo dugoročna vremenska prognoza.

Ali u Srbiji u oktobru 2010. godine će se dogoditi stvari mnogo zanimljivije od vrmenskih nepogoda:

Odražavanje prve Parade ponosa, pod Dačićevom zaštitom.Parada ponosa je dogadjaj kojim se svi političari (sem Palme) hvale, kao da su oni zaslužnji za njegovo organizovanje. I uvek korite istu frazu koja meni nekako cepa usi: “ Evo ove godine će se održati i Parada ponosa…“ Ljudi, ove godine će se ČAK I parada ponosa održati! Ti političari zvuče kao da im je neko,ove godine, šapunuo da je gej lobi dosta jak, pa da ipak treba da podrže To. A njima sve nekako neprijatno da o tome pričaju, ali se zato hvale na sva usta. I svi su već zaboravili kako su prošle godine pričali o polnoj orijentaciji, i ostajanju medju svoja četri zida. I svi su zaboravila zašto su oni mladi ljudi na Platou sahranili državu.

Počinju pregovori Prištine i Beograda. Niko još uvek ne zna ko pregovore vodi, niti oko čega se pregovara. Mada mene samo zanima da li se pregovara o ljudima i teritoriji. Ustvari da li se pregovara ili prigovara. Tako brzo proleteše sve ove godine u tišini, ali uspeli smo da dodjemo dovde. Spremni smo na razgovor. Prošle godine smo hteli da oslobadjamo Kosovo(nekima su i danas to puste želje), pre dve godine godine smo rušili Beograd zbog Kosova, a 8 godina pre toga smo zatvarali oči, ali to je usledilo tek pošto smo pokušali da etnički očistimo Srce srbije. Ali uspeli smo, stigli smo do 21. veka i onoga što taj vek donosi.

Poseta Hilari Klinton. Nešto što će nam doneti jedan jako dugačak dan. Prepun policajaca, zatvorenih ulica, gužve u saobraćaju i…pa ništa više.

10 godina od Petooktobarske revolucije.  Ja ne volim da koristim termin revolucija, jer bi to zančilo da se nešto promenilo, a u slučaju 5. oktobra to ne možemo da kažemo. Ok, imamo malo više svetla (koje košta 8 miliona evra) i 2 soping centra(jedan Miškovićev, drugi bog zna čiji). E da i gradi nam se most(koga hoće da nazovu po Draži Mihajloviću). Imamo Andželinu koja hoće da snimi film o nama(i ovim drugima ali to nije tako bitno).

Da ne zaboravim da ponovim da imamo i Paradu ponosa, posetu Hilari Klinton, pregovore sa Prištinom, ali imamo i mrtvog Zorana Djindjića, mrtvog Brisa Tatona, nerešena ubistva Ivana Stanbolića i Dade Vujasinović,  razbijen grad nekoliko puta, Desnu ruku Miloševića na vlasti, i dalje imamo ne priznavanje zločina u Srebrenici kao genocida, pretnje novinarima, huligane na ulicama, a aktiviste za ljudska prava u pritvorima.

Suštinski mi se od pre 10 godina nismo promenili.

Otporove plakate, na zidu u mojoj sobi, zamenila je mapa raspada Jugoslavije. Otporove pesnice na zidovima grada, zamenile su poruke mržnje. A otporaši, oni su izgubili i ono malo u šta su verovali.

„Neko je puko, neko je svirno, a ti si super brate. Ako stvarno spavaš mirno“

Zbog homofobije, napraviše me lezbejkom

20 sep

Svake godine kada se Parada ponosa približi, ljudi masovno počnu da pričaju o LGBT populaciji. Onda imate one standardne za i protvi argumente. Dolazi do generalnog čišćenja prijatelja na Fejsu. Dobijate svakakve preteće poruke. I skoro nikada ne prestajete da pišete provokativne statuse, stavljate slike itd… Bar sam ja to radila, prošle godine.

E ove godine se dogodilo nešto drugo. Shvatila sam da meni lično više Parada ponosa nije toliko bitna, jer sam postigla da bude bitna svim onim drugim ljudima koji su prošle godine bili protiv iste. Ali ove godine sam nekako više uključena u samu Paradu ponosa, na kojoj neću prisustvovati jer nisam u Srbiji. Moj „angažman“ u Paradi ponosa se sveo na snimanje njihovog promotivnog spota. Ali eto nekoliko dana kasnije sam otišla na Loud  and Queer žurku. Jutro polse toga mojim roditeljima je prekipelo.

Probudila sam se sa glavoboljom , napolju je padala kiša, nisam mogla da dočekam da popijem kafu. Ali umesto kafe mene je sačekalo pitanje : „Anita, da li imaš nešto da nam kažeš“. Ovo pitanje upćeno od strane roditelja, je jednako rečenici dečka „moramo da pričamo“.  To je ono, znamo šta si uradila, ali eto dajemo ti šansu da priznaš.

Moram da napravim malu digresiju. Moj tata je protiv LGBT populacije, ali ih ne mrzi nit bi ikada išao da ih bije. Mama je bila samo protiv Parade ponosa, ali kada je ona prošle godine otakzana. Moja mama je izjavila da će ona da ide sledeće godine na Paradu.

Počela sam da razmšljam da li imam nešto da im kažem. „Imam, jedno hiljadu stvari, ali mislim da nijednu do njih vi ne želite da čujete“ odgovorila sam. Pola sata kasnije, našla sam se u situacijia u kojoj se ja kunem da nisam lezbejka i da nabrajam ko je od mojih drugara gej. I na trenutak pomislim, šta ja to radim. Ja nisam lezbejka, mada ne znam zašto bi to ikoga interesovalo, i zašto se ja pravdam kako nisam lezbejka. Ja sam se zapravo na trenutak našla u potpunom čudu. Okrenula sam se i otišla u svoju sobu.

Na vratima moje sobe je zalepljen plakat na kome piše „hoću da volim onog koga želim, a ne onog koga moram“.

Meni je ova situacija neverovatna, jer do sada nisam bila svesna koliko strah može da ljudima pomuti pamet. Ja ne znam čega se moji roditelji boje, ne znam čega se moji fejsbuk prijatelji boje. Ja samo vidim strah. A strah zaslepljuje.

10.10.’10 day for every love

vesela „sedmica“ vs. djilas

3 sep

Danima smo trpeli radove, lošu signalizaciju, seču platana, prašinu, neorganizovanost, kamione, rupe, izmenjeni javni prevoz… I onda je došao taj dan da se Bulevar kralja Aleksandra konačno otvori. Naravno otvorio ga je ni manje ni više čovek zbog koga je i ovaj Bulevar napravljen: gradonačelnik grada Beograda Dragan Djilas. I svaka mu čast, ovo nije rečenica koju sam ikada pomislila da ću da upotrebim ali on jeste napravio Bulevar kakav Beograd zaslužuje da ima. Sve je lepo i česme i klupice i autobuska/tramvajska stajališta i  nove šine. Bulever je stvarno lep, a biće još lepši kada se zasade platani.

Nekoliko mojih prijatelja i ja smo došli do ideje da u sredu, kada prvi tramvaji prodju Bulevarom, napravimo žurku u tramvaju broj 7 kako bismo mi gradjani i gradjanke Beograda svečano otvorili Bulevar. Ideja je poistekla od toga da Bulevar treba da otvore ljudi koji će tramvaje koristiti svakodnevno. Taj tramvaj smo nazvali „VESELA SEDMICA“. Pokušali smo da dobijemo podršku nekih nevladinih organizacija ali to nam nije uspelo. Ali mi nismo odustali od ideje. Odlučili smo sprovedemo ovu ideju u delo no matter what. Organizacija je bila jednostavna: napravili smo invite na fejsbuku, od džeparca smo kupili sokove, balone, kapice, pištaljke, narezali cd-ove i napravili hamer sa natpisom Svečano otvaranje Bulevara kralja Aleksandra, beogradjani i beogradjanke.

Kada smo stigli na početnu stanicu Sedmice, sačekala nas je kontrola saobraćaja i odgovorno lice GSP-a. Rekli su nam: da ih je policija izvestila o dešavanjima(mi nikada akciju nismo prijavili policiji), da je problematično da pravimo ovako nešto, jer će se uništiti imovina. Ubrzo smo ih ubedili da će sve sigurno proći u miru. Pola sata kasnije na početnoj stanici Sedmice, našlo se nekoliko desetina ljudi, od čega su polovinu činili Nemci koje je doveo Belgrade Alternative Guide (kojima se ovom prilikom zahvaljujem).

Neposredno pred polazak, ona dva lika iz kontrole saobraćaja i gsp-a su nam ponovo prišli. Rekavši nam da im je generalni direktor GSP-a rekao da nam prenesu da ne smemo da unesemo balone, muziku, hamer sa natpisom, ali nije problem da se pije pivo i vino niti da se svi mi vozimo. Na pitanje kome baloni smetaju, dobili smo odgovor: Nije do balona, ali gradonačelnik se uvredio, pošto kako kaže Djilas : on je već otvorio Bulevar i ne vidi razloga da zašto bi ga još neko otvarao. Takodje su nam rekli da ako pokušamo da sa balonima udjemo,da će oni morati da zovu policiju. Tih sat vremena ni jedan tramvaj nije prošao, svi su bili zasuavljeni zbog nas.

Posle žučne rasprave, mi smo odlučili da pobacamo balone. Neki od tih balona su bili napunjeni helijumojom, pa se potajno nadamo da će se zakačiti za krov Djilasove kuće. Ušli smo u tranvaj, provozali se, pevali… i naravno svečano otvorili Bulevar.

Mene zanima da li Djilas Bulevar otovrio sebi ili nama? Još više me zanima da li neko može da bude toliko iskompleksiran? Mi smo mladost ovog grada, mladi ljudi koji su odlučili da ovde ostanu. Da li je moguće da je potrebno da se mi proveravamo i da se nama oduzimaju baloni. Znači u ovom gradu se ne oduzimaju štangle i cigle sve dok ne vredjaju našeg gradonačelnika. Mi bismo bili isterani iz tramvaja ili možda uhapšeni od strane policije jer organizovano slavimo otvaranje Bulevara. A da smo organizovano krenuli u rušenje grada radi odbrane Kosova, niko nas ne bi zaustavio. Kako je ovaj grad uopšte uspeo ovoliko da se ponizi?

E pa Gradonačelniče svaka vam čast! Gore od ovoga, niste mogli.

Beogrdjanka

%d bloggers like this: