Arhiva | Politika RSS feed for this section

Šta se dešava sa nama?

1 dec

Prvo što sam pročitala danas je članak u Blicu Šta se dešava sa Hrvatskom? I jeste čudno. Hrvatska je tek pre par meseci ušla u Evropsku uniju, a mi nismo navikli da se ovakve stvari dešavaju u zemljama članicama.

Ali da li se ovo što se dešava u Hrvatskoj ikako razlikuje od svega što se dešava u Srbiji, Bosni, Kosovu, Makedoniji, Crnoj Gori. Ja mislim da ne. U Srbiji je ove godine ubijeno 45 žena u porodičnom nasilju, a na hiljade njih trpi zlostavljanje svakog dana. Branitelji/ke ljudskih prava svakodnevno dobijaju pretnje, a huligani pale stadion. Na Kosovu su bukvalno razbili glasačke kutije tokom lokalnih izbora i istukli ljude koji su se tu našli. U Vukovaru su polupali ploče na ćirilici. I danas glasaju za ili protiv ozakonjavanja diskriminacije. I sve se ovo dešava dok se u Bosni iskopavaju tela u Tomašici kod Prijedora. Jedne od najvećih masovnih gorbnica nađenoj u Bosni.

I možda ćete reći da ovo nema veze jedno sa drugim, ali ja mislim da ima. Kao što dete koje trpi nasilje, verovatno i samo postaje nasilnik.

Tako su deca koja su rasla devedesetih sada postali odrasli, ali ne i Ljudi. Deca koja su celo detinjstvo gledala tenkove, ubistva, krv, nasilje. Mi smo odrasli uz Cecine pesme, kajle i treše. A i to što smo deca naših roditelja, koji su bilu u ratu, ćutali(a i dalje ćute) o zločinima, okretali glavu pred izbeglicama, nam ne pomaže puno. Nasilje rađa nasilje.

Svi smo mi žrtve potpunog kolapsa društva u kome živimo. Gde sistem vrednosti nemam nikakvu vrednost. Gde se deca ubijaju iz čiste dosade. Gde je kul da se mrzi. I još više kul da se viče „Nož, žica, Srebrenica“, a da se o Srebrenici ne zna ništa.

Ja ne znam šta se dešava sa nama, ni sa njima. Mi što se ne vičemo na sav glas, a oni što rade to što rade. Naravno kada kažem oni ne mislim ni na Hrvate, ni Albance, ni Bošnjake. Mislim na sve one uništene generacije koje smo podigli, a nje nažalost ima svuda.

Kada se u regionu nešto dogodi, to nije samo problem jedne zemlje, to je problem svih nas. Jer svi smo mi učestvovali u kreiranju svega što je dobro, ali i loše u regionu. Pitanje je samo na kojoj ste strani bili.

Zato buduće generacije zavise od strane koju mi biramo svaki dan.

Sa Đinđićem na Zorane

23 feb

Ovo nije još jedan optimističan tekst o tome kako, bez obzira na to što su ubili Đinđića, njegova ideja i dalje živi. To nije istina. Njegova ideja je zajedno sa njim sahranjena u aleji velikana.

Ovih dana su svima puna usta Đinđića. Vesna Pešić je otišla i korak dalje pa upoređuje Dačića i Vučića sa njim. A pokušavajući da napravi novu stranku Zoran Živković loše imitira svog predsednika. U DS-u Đinđića je ostalo samo onoliko koliko ima slika ispred Krunske. A LDP, uprkos borbi za opstanak na političkoj sceni, ipak organizuje Šetnju za Zorana, kada ga se najčešće i sete.

Sada kreće vreme zoranizacije Đinđića, sada će svi dokazivati kako su bili njegovi veliki prijatelji. Cece iz Peščanika će održati tribinu o Đinđićevoj ideji, ali neće spominjati njihovo permanentno pljuvanje Đinđića tokom njegove „autoritarne“ vladavine, kako su je same zvale.

No, svako ima pravo na drugu šansu. Pa su je tako dobili i Dačić i Nikolić i Vučić.

Dačić da konačno pobedi Albance i one u Srbiji i one na Kosovu. A i to će se završitti kao i prošli put, njegovim porazom.

Vučić da nas uči o vladavini prava i beskompromisnoj borbi protiv korupcije, koju je samo zaboravio da počne od sebe.

I Nikolić kome  ne ide više tako dobro predviđanje budućnosti kao što mu je išlo kada je predvideo Đinđićevu sudbinu.

Svi su dobili drugu šansu sem Đinđića.On je dobio samo tri smrtonosna metka.

Jebenih 10 godina.

 

Djindjic

Moja istina

20 feb

Moja istina je vrlo jednostavna. Moja istina je da sam umorana. Umorna sam od plakatiranja, delenje letaka, call centra, sastanaka, skupljanja potpisa. Umorna sam od kampanje. Umorna sam da me ljudi vredju na ulici. Umorna sam od ustajanja u 5 ujutru. Odbrojavanja dana do izbora i kraja moje agonije.

Ali moja istina tek počinje. Moj umor je potpuno nebitan za razliku od posla koji me tek čeka. Ja imam 21 godinu, ja tek treba da radim i da menjam. Moj umor je svega toga vredan. Vredan je ideje zbog koje ja radim. Nemojte od mene očekivati nepristrasnost jer sam ja poslenjih par meseci života posvetila Preokretu. Nemojte me vredjati moj umor belim listićima.

Vama je muka od izbora i predizborne kampanje? Mislite da nama nije. Mislite da nama nije više muka da vas ubedjujemo u nešto što će te shvatiti za 10 godine. Da vas ubedjujemo u nešto što je neizbežno da se uradi.

Možda vam se naša istina ne dopada, ali to je jedina istina koja postoji i zbog toga nije samo naša. Ona je zajednička i pre ili kasnije videćete je i vi.

Moja istina je vrlo jednostavna. Moja istina je da svaki dan ustajem u 5 ujutru zato što moram da radim. A radim jer je to jedini način da dam svoj doprinos promenama u drištvu. Radim jer neću da odustanem. Jer nemam pravo da kažem da ne može bolje. Svi možemo bolje od ovoga kakvi smo sada. I to jeste istina.

20130220-200437.jpg

%d bloggers like this: