Archive | avgust, 2011

Tamo gde poljubac rešava stvar, oružje nije potrebno.

14 avg

Ovih dana sam samo čekala da se probudim i da vidim da smo u ratu ili oružanom sukobu. Naravno mislim na Kosovo. Dobro je poznato da ja podržavam nezavisnost Kosova. Mada je možda manje poznato da zbog toga ima velike probleme. Ali ja sam se nekoliko hiljada puta uverila da je moj stav ispravan. Tako da stojim iza toga, ma koliko nekada to bilo teško.

Zbog moje lične povezanosti sa Kosovom, ja sam još teše preživljavala ovu situaciju. To jeste iracionalni strah. Moj strah da neću moći da odem u Prištinu i popijem kafu sa svojim prijateljima. Ili da neću moći da odem na Dokufest u Prizren. Mada moj strah nije povezan sa fizičkim prisustvom na Kosovu. Moj strah je da to više neće biti Kosovo u kom sam ja bila.

Ja čvrsto verujem da su moja prijateljstva sa kosovarima jaka. I ne brine mene da će oni mene prestati da vole. Voleli su me i do sada, moja nacionalnost im nije smtala. Kao što meni nije smtala njihova.

Ali ja sam odrasla slušajući priče kako su se braća ubijala. Kako su komšije dizale oružije jedni na druge. Moji prvi koraci su praćeni reportažom o napadu na Vukovar. Moj deveti rodjendan je proslavljen u podrumu zbog vazdušne opasnosti. Zar moj strah nije opravdan?

Zar nije opravdano što se plašim novog rata.

Strahujem da će sve što sam ja gradila godinama biti uništeno jednim metkom. Ne zato što moja prijateljstava nisu dovoljno jaka to da izdrže. Već jednostovno zato što metak kada pogodi srce, srce prestaje da kuca. I ne mora da ubije čoveka, ali može da mu ubije dušu. Nažalost, ali Ovde metak je jači od svega ostalog.

Evo, plašim se rata. Plašim se za svoje prijatelje, palašim se za sebe. Plašim se da Priština više neće biti moja sigurn mesto. Plašim se da će ratom meni biti oduzeto ono u šta najviše verujem.

Ali ljubav. Tako lepa, tako jaka. Kako uopšte dolazimo u situaciju da ljubav preispitujemo. Tamo gde poljubac rešava stvar, oružije nije potrebno.

Ne mislim da stvar oko Kosova može jednostavno da se reši. Niti da mžemo da zatvorimo oči i da zamislimo da je sve ok. Ali dosta je oružija bila, dosta je rata bilo. Očuvajmo ono bar malo ljubavi što među nama postoji. Ni jedni ni drugi ne oduzimajte mi ono što najviše volim. A najviše volim da dodjem u Prištinu i popijem kafu, da moji drugari iz Prištine dodju u Beograd i popiju kafu. Ali to je već na nama.

Jer TA kafa ma koliko goraka bila i dalje je najlepša stvar na svetu.

Nama ne treba ceo svet

1 avg

Proteklih nedelju dana sam provela u Austriji, na IUSY(International union of socialist youth) festivalu. Kada bih morala sve da prepričam, ne znam gde bih počela,a gde završila.  Jer ovaj festival je posetilo 3000 ljudi, koji su sličnih političkih uverenja i dele iste vrednosti. Na ovom festivalu ste mogli da učite, zabavljate ili da dugo u noć raspravljate o politici. Ljudi iz celog sveta su tu došli kako bi razmenili iskustva, našli prijateljstva, naučili nešto novo. Ja ne znam, kako da išta o IUSY-ju napišem, a da ne zvuči kao reklama. Jer zaista jeste sjajan festival.

Ali postoji nešto što moram izdvojiti. Pored celog sveta, mi smo se družili samo jedni sa drugima. Naravno mislim na ljude iz zemlja bivše Jugoslavije. Ex-Yu je bio zatvoren klub i u njega je teško ko moga da uđe. Ali još teže je bilo razumeti ga. Jer ako nikada nisi bio deo ove zemlje, ni ne možeš razumeti NAS.

Da, to znači da ja ništa ne razumem jer sam imala nula godina kada je Jugoslavija počela da se raspada. Ja se Jugoslavije ne sećam, niti ću ikada moći da je zamislim. Prosto nemam za čim da budem nostalgična. Moja prva sećanja špica za dnevnik, rat, Milošević, protesti, bombe. A ništa o toga nema veze sa Jugoslavijom o kojoj ceo život slušam.

Rekli su mi da je to zemlja u kojoj su svi bili srećni. Zemlja u kojoj su svi bili Jugosloveni i Jugoslovenke. Gde nisu postojale razlike, a i da jesu, nikome nisu bile bitne.

Naravno da to nije sve  idealno bilo. Jugoslavija se suočavala sa svojim problemima kao i svaka druga zemlja na svetu.  Da nije, ne bi se krvavo raspala.

Ali zašto mi ex-Yu klub razumemo bolje od ostatka sveta.  Jer ostatak sveta nije bitan, ako smo mi zajedno. Ne moramo biti zajedno u državi. Ali postoji ta veza među nama, koja nikada Jugoslaviji neće dozvoliti da se raspadne do kraja. Ta veza se ne može ubiti, niti prekinuti. A ta veza jeste zajednička tuga što nikada više nećemo živeti u zemlji, u kojoj nikada nismo ni živeli.

Vratićemo se mi kućama, bićemo ovo ili ono. Veličaćemo svoju zemlju ili nećemo. Pljuvaćemo druge ili ćemo ih hvaliti. Ali bićemo tu u jednoj nezavisnoj zemlji, deo jednog sveta. Samo deo sveta.

Ali dok smo u ovom krugu, držimo se za ruke, svi u glas pevamo „Samo da rata ne bude“. Mi nismo deo sveta. Jer živimo u prošlosti, vezani nečim što ne postoji. Ali tom krugu nama ne treba ceo svet, potrebni smo samo jedni drugima. I to svet ne može da razume.

Nije se Jugoslavija raspala, oni su je raspali za nas.  Ali se čvrsto držimo za nju  jer ako bi se od nje odvojili, nestalo bi ono što nas zajedno drži. Dva slova, koja su dobila prefiks ex. Dva slova koja će u nama živeti i spajati nas. Gde god da  smo u celom svetu.

%d bloggers like this: