Archive | avgust, 2010

memories and present , my trip to Kosovo

13 avg

dan poslednja sedmica

Pošto mi se povratak u Beograd približavao, odlučila sam da se što bolje provedem.  Dogovorila sam se sa nekim ljudima iz Beograda, koji su krenuli na DokuFest u Prizren, da im se pridružim u ponedeljak. Tako smo se svi našli u pola 10 na stanici u Prištini i krenuli put Prizrena. Mnogo sam se radovala Prizremu iako sam išla na samo par sati. Morala sam da uhvatim sutradan autobus u 6 ujutru za Prištinu kako bih bila u školi u 9h.

Nekoliko Beogradjana, Novosadjana, Preševljanina i Kosovara je selo u autobus i krenulo na festival dokumentarnog filma koji se svake godine u avgustu održava u Prizrenu. Ja sam prošle godine bila na DokuFestu i to je bio moj prvi put na Kosovu. U Prizren sam se zaljubila na prvi pogled, a i predivno sam se tada provela. Prošlogodišnje iskustvo u Prizrenu je meni promenilo život, jer se tamo bilo sve, sem onog što sam ja očekivala.  Zato sam se radovala ponovnom odlasku tamo.

I da bilo je baš onako kako pamtim. Reka koja pritiče kroz sam centar grada. Kafići prepuni ljudi. Česma iz koje svi piju, ne znajući da legenda kaže da onaj ko pije sa te česme,  će da se venča/uda u Prizrenu. Tvrdjava na vrhu planine, sa koje se pruža najlepši mogući pogled. Malo ispod tvrdjave u brdo uklesana Pravoslavna crkva. I mnogo mnogo džamija.

Došli smo u stan u kome svi moji prijatelji odsedaju, koji je imao malu terasu sa tepihom i jastucima za sedenje i savršen pogled. Osećaj koji me je sve vreme partio od kada sam došla u Prizren, ne mogu da opišem. Pošto smo se sredili otišli smo na ručak, koji je bio baš onakav kakav pamtim. Spori kelneri, male čaše vode i jako ukusno meso. Posle ručka otišli smo da gledamo filmove. Sve je bilo na istom mestu, sve je bilo isto, čak sam se i ja osećala isto, ali ja nisam bila ista. Mnogo toga se u mom životu promenilo od tada.

Kasnije tog dana, kupili smo par Peja(pećko pivo) i seli na terasu, pričali. Posle otišli u klub, koji je  zvanično mesto DokuFesta, DokuNights. Tamo sam srela gomilu ljudi, koje nisam videla od prošle godine. Ali jedan susret me je posbno obradovao. Bio je to susret sa dečkom sa najlepšim očima koje sam ja ikad videla. Oči koje nikada ne možeš zaboraviti. Potpuno uzbudjena što me je Dečko sa lepim očima prepoznao, počeli smo da pričamo. Ono standardno gde si, šta radiš, odkud ovde… Kada je čuo da sam u Prištini, tražio mi je broj telefona da odemo na kafu. Ja sam mu sva srećna izdiktirala svoj broj telefona. Kasnije ću saznati da sam mu izdiktirala pogrešan broj telefona. Slučajno naravno.

Vratila sam se u Prišinu sledeće jutro. Vidno premorena, ali…

Jako je čudno to. Da je meni neko pričao pre godinu dana da ću djuskati u Klubu u Prizrenu i da će mi to biti najbolji deo leta, ne znam baš da li bih mislila da je taj čovek normalan. Nevervatno je to, kako se ljudima život preokrene.

U sredu popodne odlučila sam da  se pridružim Drugu i Drugarici koji su išli u Prizren. Da se ne bih osećala previše nedogovornom, odlučila sam da u autobusu pišem domaći za školu. Pisala sam esej na temu Srpskog i Albanskog nacionalizma. Ubrzo sam shvatila da o Srpskom naconalizmu znam mnogo, a o Albanskom skoro ništa. Tako da sam pitala svog Druga da mi malo pomogne. Priča o Albanskom nacionalizmu nas je dovela na priču moga Druga o ratu. On je živo u Suvoj reci, kroz koju smo prolazili autobusom. U Suvoj reci se ’99 dogodio strašan zločin nad Albanskim stanovništvom, na sreću moj Drug i njegova porodica su na vreme uspeli da pobegnu.  Pitala sam ga kako on uspeva da, posle svega što je preživeo, radi u Nevladinoj organizaciji koja saradjuje sa Srbijom i kako eto sedi tu pored mene i priča mi o svemu što mu se dogodilo. Njegov odgovor je bio vrlo prost: nemam ja ništa protiv ljudi, koji nisu činili ratne zločine. Pomislila sam da ne može da bude toliko prosto. Dečko, mesecima si preživljavao noćnu moru za većinu ljudi. Ali ustvari jeste tako prosto. Nemam ništa protiv onih koji nisu činili ratne zločine.

Prizren je opet bio lep, sada još lepši. Osećaj koji me je proganjao je opet bio tu i ponovo nisam mogla da ga definišem. Izašli smo na isto mesto. Dečko sa lepi očima me je často nekoliko pića. Medju nama se ništa nije dogodilo, ali nekako nije ni trebalo, jer mi je potreban razlog i da se sledeće dogdine vratim u Prizren. Autobus sam ponovo uhvatila u pola 6 i bila u Školi u 9h

Tri dana kasnije napistila sam Kosovo, krenula sam kući. A u sebi nosim mnogo više pitanje nego što sam ikada u životu imala. Ne znam kako ću naći odgovor na njih, ali znam da su pitanja PRAVA.

U ponedeljak sam se našla sa drugaricama i shvatila da sam odrasla.

%d bloggers like this: