Archive | Uncategorized RSS feed for this section

U lice cenzuri

24 maj

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.
Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.
Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389
Akuzativ
Aleksandar Šurbatović
Alжirska pisma
Ana Milanović
Angelina Radulović – Piskaralo
Anita Mitić
Biljana – Samokazem
Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)
Boban Stojanović
Constrictoria Boa
cult – B92 blog
DJ Ivica
Dokona popadija
Đorđe Bojović
Edis Đerlek
FCBK
Just Bloggin’
Kontrapress
Luka Božović
Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo
Milica Čalija – blog
Milja Lukić
Miloš Sečujski – B92 blog
Nemam ime, imam komentar
Nenad Duda Petrović
Nešto sasvim neizvesno
Nikola Ćupas – blog
Novi Sad 2020
Novosadsko ubrojčavanje
Ostavite Teslu na miru
Panonska ludost
Parunova reč
Pavle Ćosić
Pećko pivo
Prešlicavanje
Raša Karapandža
Sajber Vanderlast
Sara Radojković
Savesna
Sistem i lom
Staša Koprivica – 100 lisica
Vazda nešto
VladanBa’s Blog
Vladan Slavković – Kraljevo online
Veličković::Blog
Velimir Mladenović – B92 blog
Žene sa Interneta

Građanke i građani:

Nikola Adžić
Stefan Aleksić
Ana Belotti
Ljiljana Bukvić
Bojan Cvejić
Robert Čoban
Snežana Čongradin
Vesna Đukanović
Ratko Femić
Višnja Filipović
Jovana Gligorijević
Jelena Jovanović
Aleksandar Kokotović
Lav Kozakijević
Sofija Mandić
Radmilo Marković
Vladimir Marović
Maja Mićić
Lazar Milovanović
Peđa Mitrović
Sandra Popović
Tatjana Radunović
Aleksandra Sokolović
Zorica Šćepanović
Stefan Šparavalo
Katarina Tadić
Nikola Tomić
Đorđe Trikoš
Maja Vasić Nikolić
Marko Vidojković
Ivan Vlajić
Maja Vrtarić
Sanja Zrnić
Nebojsa Knezevic 
Vojislav Bajakic ch3d4 

Možda u nekom drugom životu

7 dec

„Ti ćeš lako dobiti azil“, „Samo treba da se udaš za nekoga ko ima papire“, „Treba ti možda godinu , 2 da sredis papire“, „Evo ti moja vizit karta, ako odlučiš da ostaneš“, „Nema tamo budućnosti, videćeš čim se vratiš u Srbiju“, „Nemoj da se vraćaš ovde, ostani tu, snadji se za papire“, „Bez problema se zaposliš bez papira“.

Tačno u podne 2. januara 2014. će poleteti avion sa Medjunarodnog aerodroma u Vašingtonu za Beograd. U tom avionu ću biti ja, vratiću se kući posle 104 dana provedena u Americi. Moj je veliki san bio da odem u Nju Jork, i zaplakala sam kada sam se našla na Time Square-u. Tada sam shvatila da sam većinu svoji snova već ispunila i da sada moram da smislim nove snove.

Svi moji snovi su u Srbiji. Nisam ja vezana za Srbiju. Jedna sam od onih što misle da je dom, gde god si srećan. Tehnologija je toliko napredovala da se ponekada osećam kao da sam u Beogradu.

U Americi sam prvi put shvatila šta znači živeti normalno. Imati normalan posao, živeti sam, spavati normalno. Biti srećan. U Srbiji je sve nenormalno.

Ali… Kada sam prvi put videla Škorpione, otišla u Tuzlu, zavolela Sarajevo, otkrila Prištinu, kada sam se šetala na Zagreb Prajdu, vratila se u Preševo, plakala zbog Djindjićevog ubistva, nervirala se svaki put kada ujutru otvorim novine u Srbiji i shvatila da u Čuburskom parku sve više ljudi spava na klupi. Znala sam da ne mogu da zatvorim oči i okrenem glavu na drugu stranu i pravim se da sve to ne postoji.

Dugujem sebi da se vratim, ali dugujem i svim divnim ljudima koje sam upoznala. Koji su me naučili i koji su mi dali šansu da budem ovo ko sam danas.

Mogla bih da živim ovaj divan život u Americi, ali ne bih mogla da živim sama sa sobom.

Možda ću se u nekom drugom životu roditi u nekoj normalnoj zemlji. Ali u ovom, moje mesto je u Srbiji.

Zato vidimo se 3. januara u Srbiji.

Ja sam ponosna

29 sep

Sigurno se danas nismo probudili u nekoj boljoj zemlji, posle Prajda u petak. Ali za trenutak delovalo je kao da naš svet može da se promeni.

Na prajdu nisam bila, nazalost. Nisam u Srbiji, naravno. Loša karma.

Ja sem ponosna nemam reči da opišem kako sam se u petak veče osećala, ali evo bar deo onog što sam ja u petak uveče pratila:

Tviter 27.9.2013. 

„Nećemo se skloniti, jer nismo mi ti koji treba da budu sklonjeni sa ulica, niti treba da budemo izolovani. Ovo je prvi korak da bismo za nekoliko godina imali slavlje, a ne da se krijemo“ rekla je clanica organizacionog odbora @MajaMicic

Da rezimiramo. Ova LGBT ekipa je prva grupa ljudi koja je u ovih godinu dana, ozbiljno i zasluženo ponizila ovu vlast. Bravo – @DaliborStojicic 

i to sto prepoznajem puno ljudi sa vecerasnjeg Prajda, to mi smao govori koliko sam ja SJAJNIM ljudima okruzena @chain_less

I naravno da je „Parada ponosa“, jer sam ponosan na sve prijatelje koji su prošetali večeras. ❤ – @amfilobije 

hrabrost od veceras ima nova lica – @chain_less

Ovo je Srbija! Ovo je Prajd! – @maccxa

Bravo za noćnu šetnju! Mašta i Hrabrost ljudi koji se bore za svoja prava! Ni jedna naša vlada nije imala odgovor na to. – @MiljenkoD

Život se dešava i bez Vučićeve dozvole – @sloba_milosevic

#prajd svaka cast! Desava se upravo, e to je hrabrost! – @subarcim

Moji heroji/ine su veceras ispred skupstine! -@chain_less

baš mi je drago zbog ovog prajda :333333333 – @DevojkaIzObraza

SREĆAN #PRAJD DOMAĆINE! – @Mishomor

Vidim da je #prajd u centru grada! BRAVO BRAVO BRAVO LJUBAV ZA VAS – @Mishomor

Pobeda! #Prajd2013 – @karleusastar

Prajd uživo ❤ – @RadaLacic

Srecan Prajd svima koji slave! – @MarryTheBubx 

U životu nisam bila srećnija! 🙂 #Prajd2013 – @katya_vesovic

Večeras se ljudi okupljeni ispred Vlade SAMI bore protiv pretnji i nasilja. Bez podrške vlasti. – @djiidjiii

Zasto sad nisam u Bg-u???? – @SigiFrojd 

ziv je prajd, umro nije, dok je srba i srbije. bravo, majstori! – @nimante

Mi šetamo Belgrade Pride 2013 – @mina_hagen

Da se razumemo, #Prajd se upravo održava u Beogradu 🙂 @MarkoZvkvc

BRAVO dobri ljudi na prajdu! BRAVO! – @chain_less

A #prajd je prošvercovan. Takva nam sudbina, moramo da prokrijumčarimo demokratiju iza leđa političarima 😀 – @Miss_Cybernaut

Ozbiljno sam ponosan što sam bio na večerašnjoj šetnji. Na svoje prijatelje, saborce i devojku. Čak i neistomišljenike. #Prajd – @parun_

Because the night belongs to lovers Because the night belongs to us #prajd ❤ – @Ana_Jovanovic

Sjajna akcija. Heroji su izašli na ulice, a pederi su ostali u kućama. Bravo! – @PetarZmak

Idemo na Skupstinu! – @lukazb

Слика

Hvala vam. Vi ste već pobedili.

Photo credits @MarkoZvkvc

Zagrebe, tak’ si mi drag

26 jun

Meni je stvarno lako.

Odem ja u Zagreb prošli vikend posle 10 godina. I iznenadim se koliko se grad promenio. Jedan lep evropski (a uskoro i u Evropi) grad. Prvih 6 sati mog boravka u Zagrebu provela sam na kafi u istom kafiću, bez žurbe i presije. Uživajuci u lepom društvu i vremenu. Bila sam na konferenciji „Dobrodošla Hrvatska“, u pauzi za ručak sam otrčala na Zagreb Prajd (na kome je bilo 15 000 ljudi). Srela organizatore beogradskog Prajda koji nose majcu „Beograd voli Zagreb“.

Dve večeri za redom sam izasla, dočekala jutra, ali i dočekala rođendan jako dobre drugarice. Drugo veče smo bili u nečemu što ja ne znam kako se zove, ali znam da je napustena fabrika data na korišćenje mladima. Bilo je sjajno. Bilo puno mladih i počela sam da preispitujem svoj stav da je Zagreb dosadan.

Srela sam puno ljudi koje poznajem i jela prelepu ribu list za večeru.

Provela sam jedan savršen vikend u Zagrebu.

Meni je lako, ja imam koga da zovem gde god da odem u regionu. Meni se nikada ništa ružno nije dogodilo ni u Sarajevu, ni u Prištini, ni u Zagrebu. Ali to je zato što svaki put kad treba da idem u ova 3 grada, ja se iskreno radujem.

A radost su ljudi, prijatelji.I zbog toga što imam prijatelje svuda u regionu, ništa ne može toliko strašno da bude. A da nešto prekine ta prijateljstva, to je nemoguće.

Слика

Sve do dna, pa nazad sve ispočetka

28 jun

Pre početka

Drage i dragi

Ovo je moje pismo posvećeno tebi, koji ovo čitaš. Ako si se i ti danas ceo dan nervirao/la. Ako i tebi sve ovo deluje suludo. I da nije vredno ovog jednog života koji imaš. Da, obraćam se tebi, sa molbom da još malo izdržiš i ostaneš još malo ovde. U ovoj državi, kažem državi iako tebi izgeda kao da država je ova država sprdnja. Tako izgleda i meni. Ispričaću ti bajku, koja je puna dobra i zla. Ali u kojoj na kraju dobro uvek pobeđuje.

Početak

U noći između 6. i 7. maja ove godine ja sam plakala. Dugo sam plakala. Bila sam umorna, bila sam razočarana i bilo mi muka od svega. Tada sam shvatila šta smo uradili. A još mi je teže bilo to što sam ja odgovorna za to. Jer na sve ostalo što se u prošlosti dogodilo, ja nisam mogla da utičem. Ali ovo se događa tu pred mojim očima i ja u tome učestvujem. Zato sam ja plakala, osećala sam se bespomoćnom.

U noći izmedju 20. i 21. maja sam pija rakiju. Nisam slavila, čitala sam sa drugaricama ovlašćenja predsednika. Te večeri više nisam imala razočarenja u sebi. Sve mi je govorilo kako se ovo priča završava.

Od tada do juče sam menjala mišljenja i raspoloženja.

Danas, eh danas. Danas je bio dan pun svega. I SNS-a i Dačića i Kosova, prošlosti, budućnosti, odlaska, ostanka. Dan je bio pun tuge i radosti, besmisla i nekog čudnog smisla. U vazduhu se oseća nešto, što ja još uvek ne mogu da definišem. Ali danas su svi imali mišljenje. 

Ja sam se danas pogledala u ogledalo i dobro se zapitala šta želim od svog života. Otvorila sam po ko zna koji put sajtove sa američkim fakultetima. I povremeno pogledala vesti. 

I onda sam na zidu svoje sobe, spazila plakat DOS-a, na kome piše: Да истерамо ствари до краја. Tada sam ugasila sve sajtove sa američkim fakultetima. Zašto?

Jer ništa nismo isterali do kraja. I da, odvratno je što je Toma predsednik, Dačić premijer, Vučić ministar za EU integracije, Dunkić ministar privrede, što preokret nije presao cenzus u Beogradu. Sve je to odvratno. I mi ćemo preveliku cenu za to platiti.

Ali upravo je to ono zbog čega moramo da se još više borimo. To je motivacija. Ne smemo im dozvoliti da nas oteraju, da nas obeshrabre. Navikli na loš, a ne loše ne sme se biti naviknut jer je upravo to, šta oni hoće od nas. Protiv lošeg se bori. I sada znamo šta je loše. I sada znamo gde smo pogrešili. I šta moramo da popravimo.

Ne možemo da padamo beskonačno, moramo u jednom trenutku da počenemo da se dižemo. 

Ova priča ima srećan kraj, jer ima vas. Koji niste danas odustali, nego ste shvatili da moramo da budemo bolji, jer ovo do sada nije bilo dovoljno. Zato priznajmo danas poraz i sutra sve ispočetka.

Kraj

Mi smo srećni ljudi i sve je ovo iza nas. Sve smo ovo preživeli i izborili se za život kakav zaslužujemo da živimo. Kakav smo oduvek želeli da živimo. 

 

 

Dobro jutro?

13 feb

Poslednjih dana moj dan izgleda ovako.

Ujutru ustanem, proverim fejs i tviter, proverim vesti. Iznerviram se, počinje da me boli želudac. Dobro jutro.

Uz jutarnju kafu pregledam novine. Nasmejem se Blic stripu i sa tatom raspravljam  o politici. Ako sam baš „dobro“ raspoložena, počnem da se svađam oko rata i Kosova. U posebnim prilikama završimo i na međunarodnoj zajednici. Nikada ne dolazimo ni do kakvog konsenzusa, već on samo ode na posao.

Ostatak mog dana izgleda tako što idem od jedne kancelarije do druge, ili na fakultet. Usput pogledam šta se dešava na Kosovu, pošto mi Srbija nije dovoljna. Ali proverim i barikade na Severu i blokadu na jugu.

Uveče uglavnom idem u kafanu, kafić, klub… Ili čitam, gledam seriju, učim.

I svaki dan iznova.

Tu i tamo, čujem nešto novo. Neko me nekada inspiriše ili motiviše. Ali sve je to kratkotrajno. Osećam se da moj život, živi bez mene. Osećam se kao da nemam uticaj ni na šta što se oko mene dešava.

Ranije sam se ljutila kada su ljudi bili pesimistični ili kada su meni pokušavali da „otvore oči“. Sada ih razumem. Moja generacija nije generacija koja će promeniti svet.  Svaki dan ja pokušavam da ostanem vedra i pozitivna, ali ne ide. Jer gde god se okrenem nešto ne valja. Ne razumem i dalje apatiju, ali počinje da mi bude jasno zbog čega ljudi odustaju. Zbog čega odlaze. I zbog čega ja ne mogu da im kažem da se vrate.  Nemaju čemu da se vrate.

A ova država u večnoj tranziciji ne sme sebi da dozvoli da joj mladi ljudi odlaze. Ona mora da im ponudi nešto zbog čega je vredno jedan mladi život posvetiti ovoj državi. Jer ako svi odemo, ko će ostati da se bori? I ko će ostati da pomogne budućim generacijama da urade ono što mi nismo.

Moje drugarice kažu da sve je ovo vredno ako si bar jednu osobu u životu naveo da se promeni. I jeste. To je poslednja slamčica za koju se držim.  I ne znam šta će da se dogodi kada više toga ne bude bilo.

Je l ste srećni? Koliko ljudi poznajete koji su srećni?

Ujutru ustanem, proverim fejs i tviter, proverim vesti. Iznerviram se, počinje da me boli želudac. Dobro jutro hrabri ljudi, koje i dalje boli želudac kada pogledate vesti. Ali koji se i dalje budite u zemlji Srbiji. Dobro jutro svima vama koji i dalje verujete i koji se borite za prave vrednosti i za zemlju onakvu kakvu želite.

Nemam zbog čega da ostanem, sem zbog vas.

Svrha posete Kosovu: Ljubav

18 dec

U petak smo Drugarica i ja krenule u Prištinu na Konferenciju. Znala sam da se vraćamo u subotu uveče i da nema šta novo da mi se dogodi za jednu noć i jedan dan.Uostalom mislim da sam o Prištini napisla sve što sam imala ove godine. Sada vidim da nije bitno da li ja idem u Prištinu na jedan dan ili na mesec dana. Priština će uvek moći da me iznenadi i sve dok je tako, ja ću o Prištini pisati.

Krećemo iz Beograda oko 13h. Nas dve i još 6 ljudi koji nikada nisu bili u Prištini. Kada smo prešli administrativni prelaz i došli na granicu, vozač je pitao koja je svrha naše posete Kosovu. Svi su rekli konferencija, semo je moja drugarica rekla: Aniti je ljubav.  Na to su se neki smejali jer nisu razumeli, ja sam se smejala jer sam vrlo dobro razumela na šta cilja.

Došle smo u Prištinu, mene je naravno odmah uhvatila euforija. Našle smo se sa prijateljima, otišle u klub, pričali, pili… Pre nego što smo promenili lokal otišla sam da se nađem sa drugaricom. Sa tom drugaricom je došla i njena koleginica samo da me upzna, jer smatra da je ono što ja radim izuzetno dobro i hrabro. Kaže mi da će sve biti u redu dok ima ljudi kao što sam ja. Poklanja mi šolju na kojoj je slika Prištine. Plačem.

Sa drugaricom nastavljam put do drugog kluba. Ona mi priča šta sve ima novo kod nje. Novosti su nam skoro iste. Dolazim u klub i prilazim šanku da uzmem piće. Vlasnik kluba mi kaže: Vratila si se? Naravno da sam se vratila, odgovaram. Posle kraće priče on povezuje moj blog sa mnom i kaže mi da pijem na račun kuće, zbog toga što radim i pišem. Srećna sam.

Posle duge duge noći vraćam se u hotel. Ujutru gledam ljude na konferenciji i shvatam da su svi premoreni. Pričamo o odosu Srbije i Kosova. Ali ja shvatam da je, to što su svi toliko premoreni  mali korak ka uspostavljanju boljih odosa. Ako su svi premoreni to znači da su svi izašli sinoć i da su se dobro preveli, znači da su srušili predrasude koje su imali. Mi o našem odnosu ne treba da pričamo, već da ga živimo. A naš odnos upravo tako treba da izgleda: Neki mladi ljudi koji sede premoreni od zajedničkog izlaska i razgovaraju o problemima koji ih okružuju.

Nisam ja počela da plačem kada sam dobila šolju jer sam dobila poklon. Ne, plakala sam jer mi je stalo. Ja sa Diellom osećam ogormnu bliskost, iako sam sa njom provela jedan minut. Jer je njoj stalo, jer njoj znači. Ta šolja će od danas svako jutro da me podseća da nikada ne odustanem od onoga u šta verujem. I da postoje ljudi zbog kojih je sve to vredno raditi. Ta šolja predstavlja jednu ženu o čijem životu ja ne znam ništa, sem da veruje da dok postoje ljudi kao ja, postoji i bolja budućnost. Ta šolja za mene jeste bolja budućnost.

Nisam bila srećna što mogu samo da pijem besplatno u klubu. Bila sam srećna jer neko poštuje ono u šta ja verujem. U Cerm de la crem ja ću ići uvek, jer se tamo osećam dobro. Jer nam tamo puštaju Dubiozu i nije ih briga odakle smo. Tamo  se ja osećam uvek dobrodošlom.

Iz Prištine me prati prvi sneg. Zamišljam želju. Da mi ljubav uvek bude svrha posete Kosovu, čak i onda kada idem iz nekog drugog razloga.

Vratila sam se kući, jedva čekajući da ispričam šta mi se sve dogodilo. Bledo su me pogledali i prešli na drugu temu.

%d bloggers like this: