Arhiva | jul, 2010

trip to nowhere, my trip to kosovo

26 jul

the Dan IV i V

22. jul. 2010

taj dan je bio izuzetno važan za sve nas. Ili kako bi naš i profesori na AUK-u rekli living history.  Svi smo znali da će ono što se dogodi danas uticati na budućnost i Srbije i Kosova. Bio je to dan kada je Medjunarodni sud pravde davao svoje mišljenje o Nezavisnosti Kosova.

Uzbudjenje je raslo iz sata u sat. Fakultet nam je onogućio da gledamo direktan prenos u Kafiću preko puta. Nekako sam već znala šta da očekujem, ali odslušati tu presudu u Prištini sa ljudima iz celog sveta, medju kojima su i Srbi i Albanci dobijalo je na težini.

i rečeno je! Albanci su se radovali, ali pre nego što su ispustili prvi krik sreće, pogledali su u mene, tražeći dozvolu da to urade. Ja sam se nasmejala, a šta bih drugo mogla.  Sramota me je što predstavnici Srbije pokazuju koliko su glupi, pokazuju koliko gledaju samo svoj interes. Njih nije briga za Kosovo, da ih je briga ne bi tolike pare potrošili na ovu Presudu. Šta će Vam teritorija, ako sve ljude izgubite? Ono što teritoriju čini vrednom, jesu ljudi koji žive na njoj. Bilo bi lepo kada bi malo pokušali da razmislite o ljudima!

Kasnije tog dana, nisam znala kako da se osećam, nisam znala šta da mislim. Sa jedne strane sam želela da budem srećna zbog Kosovara, ali sa druge strane osećala sam se kao da moj budćnost propada- baš tu ispred mene.  U moru svojih osećanja počela sam da preispitujem svoju budućnost, odluke koje sam donela, sve ono što sam ikada uradila. Na kraju došla sam do vrlo prostog zaključka: Ako se ova politička agonija nastavi, ja nemam šta da radim u zemlji Srbiji, sa li bez Kosova.

Kasnije tog dana odlučila sam da ipak budem srećna zbog svih mojih prujatelja koji žive ovde, jer je njima budućnost krenula na bolje.  Uveče smo svi zajedno otišli u grad. Izgledalo je to kako ja volim da kažem, jedan sto, ceo svet. Ispostaviilo se da ja sednem pored jednog Albanca, koji živi na Kosovu. Započeli smo da priču o Kosovu, Srbiji, politici, životu uopšte. Ubrzo sam saznala da je otac tog Dečka, ubijen za vreme rata na Kosovu. Ubila ga je srpska vojska. A evo njegov sin upravo sedi ispred mene, smeje se i pravi šale na račun Albanaca i Kosova. Priča sa mnom i nije ga briga što ja pripadam narodu čija vojska je ubila njegovog oca. On ne vidi svet crno-belo. Za njega ne postoji podela na Srbe i Albance.

Sutradan,

dolazim u školu i proveravam fejs, imam 26 komentara na status. Počinjem da ih čitam i shvatam da su sve o kome kako sam ja izdajica srpskog naroda, kako se družim sa krvnicima, kako mi ništa nije sveto, kako Oni (veliki Srbi) ne mogu da dodju ovde da zapale sveću svoji precima na grob niti da posete crkve jer se ne osećaju bezbedno. Sve poruke su pune mržnje i ljutnje. Smejem se, šta drugo da radim? Odlazim na predavanje, gde smo imali gosta koji je preživeo rat. Gost nam priča o tome kako je su mu ubili brata, kako je morao da izbegne u Veliku Britaniju, kako nije imao para ni za šta, kako mu je bilo teško da odgaja decu. I u jednom trenutku kaže:“ Znate šta, ja nikada nisam svoju decu učio da mrze Srbe, niti da su svi Srbi krivi za ono što se dogodilo. Meni je žao Srba koji su izgubili nekoga u ratu, i žao mi je što ne znam šta se dogodilo sa mojim komšijama koji su Srbi. Vole bih da ih saznam šta je sa njima dogodilo i da ih vidim ponovo. U moje vreme nije bilo bitno da li si Srbin ili Albanac, jedino je bilo bitno da li dobar čovek ili ne.  A ko normalan može da mrzi dobre ljude, jer pripadaju drugoj naciji?“ Kada je završio svoje izlaganje, ja sam otišla u kupatilo i počela da plačem. Setila sam se svih onih kometara, mojih prijatelja, tih mladih ljudi, koji su puni mržanje, a koji nisu ni bili blizu nevolja koje je ovaj čovek preživeo. Kako je moguće da su ti Mladi ljudi dozvolili da neko njima tako manipuliše. Kako je moguće da su dozovlili sebi da mrze toliko nešto, što nikada nisu videli. Ko je njima dao pravo da mene osudjuju, da mene mrze jer nisam dozvolila sebi da me ispuni mržnja? Kako su sebi dozvolili da ne znaju da vole. Kako ne razumeju da je lako mrzeti, ali da ljubav, ono što je teško. Kako do sada nisu shvatili da smo pokušali sve, i rat i vojsku i krv i mržnju i suze i bol, i da ne je sada ostalo samo da probamo da komuniciramo i da probamo da se pomirimo i zavolimo. Kako su sebi dozvolili da dodju dovde?

Taj dan mi je bio izuzetno tešak, pa sam odlučila da radim nešto konstruktivno, kako bih sebi potvrdila da sam u pravu. I eto Neka viša sila u obliku moje Drugarice me je odvela u Gračanicu, u izbeglički kamp. Izblegički kamp, koga je i sam bog zaborvio.

Imam dve priče ljudi koji žive u kampu:

Prva priča: Sedmočlana porodica koja živi u jednom kontejneru. Jedno dete ima tumor na mozgu, tako je slepo i nepokretno. Žive na minimalci. Nijedna vlada im ne pomaže. Svi su zaboravili na njih. Nemaju frižider, pa im sva hrana propada, a drugu nemaju da kupe.

Druga priča: Muž i žena žive u kampu već 11 godina. Žena već devet godina ima poptuni prelom ruke. Žive od pet hiljada mesečno i jednu meso jednom u tri meseca.

Pomoć ovde ne stiže, nikada. Oni žive izmedju ničega i ničega. Oni zapravo ne žive, oni preživjavaju. Oni su na kraju društvene lestvice, i njih niko ne želi da vidi. Nikoga nije briga za njih. Tu i tamo se pojavi neko i da neko obećanje, koje nikada ne ispuni. Oni svaki  dan prežive, jer se nadaju. Srpska vlada je toliko odlučna da sačuva Kosovo, ali oni nama nikada nisu rekli šta na Kosovu oni zapravo žele da sačuvaju. Jer ako je to teritorija, ne znam šta će im teritorija bez ljudi. Teritorija vredi, samo zato što je ljudi prave vrednom. Ali ako žele da sačuvaju ljude, zašto onda dozvoljavaju da oni više žele da budu mrtvi, nego da žive kako žive. Za šta se naši političari zapravo bore? I ne razumem gde su svi ti Veliki srbi koji toliko vole Kosovo, zašto oni nisu ovde u ovom kampu umesto mene.  Kako se oni to bore za Kosovo. Preteći meni? Kako uopšte svi oni imaju srama da pričaju o srpskom Kosovu, ako su dopustili Srbima da žive ovako.

Vrlo potrešena onim što sam videla, odlučila sam da odem od Manastira Gračanica. Iako nisam vernik, odlučila sam da se pomolim na tom Mestu, za sve te ljude. Medjutim ubrzo sam se predomislila. Kada sam videla Manastir shvatila sam zašto je sveto mesto za Srbe, ali ubrzo sam promenila mšljenje. Popadija koja nas je dočekala je bila toliko oduševljena Ruskinjom koja je bila sa mnom, tako da je odlučila da ne odgovori ni na jedno moje pitanje. Ali nije zaporavila da mi kaže da ja ne smem da se družim sa Albancima, jer oni nisu dostojni Srba. Htela sam da je pitam, kako neko ko bi trebalo da predstavlja boga može da kaže nešto tako. Htela sam da je pitam kako je nije sramota. Ali umesto toga pitala sam je ko im ekonomski pomaže. Odgovor je bio: vlada republike srbije je vrlo darežljiva.

Znači  naša vlada pomaže Manastru, ali ne pomaže Srbima. Da li oni znaju da je Manastri samo istorijski spomenik, bez ljudi koji veruju u njega. Kada su nama zgrade postale važnije od ljudi? I zbog čega je tako? Koliko god da je sveto mesto, svaki ljudski život je svetiji. Ko je doneo tu odluku, šta je važnije. Ko je nas pitao šta nam je važnije?

Ako mi neko ponovo kaže Srbi su odlučili da se Kosovo brani, Srbi su odlučili da Kosovo ostane srce Srbije. Ja ću mu reći da su Srbi odlučili da brane teritoriju, ali da si zaboravili da brane Ljude. Ako mi neko još kaže da Kosovo ne treba da bude nezavisno, ja ću mu reći da Kosovo čuva ljude, zato i jeste nezavisno.

Advertisements

Tito and Yugoslavia, my trip to Kosova

24 jul

Dan III

Danas sam dobila zadatak u školi da napišem esej o Titovim uspesima. To u prncipu nije težak  zadatak, sve dok ne dodje trenutak da stavite na papir sve ono što se slušali od babe, dede, roditelja… Tako sam ja sedela u sobi i pokušavala da napišem svoje esej, ali sam shvatila da nisam u stanju to da uradim. Izašla sam malo napolje da razbristrm mozak. Sedela sam na stepenicama Prištinoskog studenskog doma, dok mi odjamput  nije prišao Neki dečko. Ni ne sećam se šta mi je pričao, samo znam da se oko mene okupila gomila ljudi i svi su pričali srpski. Saznala sam da su oni došli na Prishtina summer school i da im je danas poslednje veče u gradu. Ovi ljudi bili su iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Kosova. Ubrzo smo se svi smejali i pričali, delili iskustva, preričavali dogadjaje. Složili smo se da smo imali ista očekivanja od Kosova, ali da nas je definitivno Kosovo sve iznenadilo. Sedeći tako i gledajući sve te mlade ljude iz republika bivše Jugoslavije, razmišlja sam o o tome šta je Tito zaista postigao:

Naparavio je JUGOSLAVIJU

U poslednje vreme se priča samo o antikomunizmu, priča se o kako je Tito kriv za sve što nam se dešava sada. Kritikuje se bratstvo i jednisto zemlje snova.

Ali niko više ne vidi onu suštinu. A kada isključiš politiku, komunizam, kršenje ljudskih prava, ekonimiju, autoritarnu vlast komunističke partije… Ostaje ti LJUDI. Ljudi koji su živeli u miru, ljudi koji su se medjusobnom voleli, ljudi koji su mislili da imaju budućnost, ljudi koji su imali za šta da žive. Bilo je to vreme kada su ljudi jedni drugima bili važniji od bilo čega drugog.

Gledam ovde mlade ljude iz republika bivše Jugoslavije. Niko od njih nema više od 25 godina, a verovatno svako ima nekog bližnjeg poginulog u ratu. A ipak su ostali ljudi, pričaju, smeju se, zaljubjuju se, odljubljuju se…

Ali kako ja da napišem u svom esej, koji će jedan Amerikanac da ocenjuje, da najbolja stvar koju je Tito uradio jesu Jugosloven i Jugoslovenka koji i danas žive u nama.

Bosanac mi kaže da je tužan jer ga devojka, na koju je bacio oko, uopšte ne pirmećuje.

Gde god na svetu da se nadjes, Bosanci imaju uvek isti problem.

Sedim u Prišini i razgovaram sa JUGOSLAVIJOM.

devision, my trip to Kosova

24 jul

Kosovo dan II

Ceo svoj prvi dan sam porvela na Ameriičkom univerzitetu na Kosovu. Slušala sam predavanja vrhunskih predavača ,o tome kako uspostviti mir na Balkanu. Pošto su se predavanja završila odlučila sam da se nadjem sa drugaricom iz Prištine. Dok sam hodala ka spomeniku NEW BORN, koji je tu postavljen 17. februara. 2008. godine, razmišljala sam o svojoj zemlji i političariima koji je vode.

Rad na regionalnoj saradnji je na Balkau je mnogo težak. Jer se mora poočeti od suočavanju sa prošlošću. Suočavanje sa prošlošću prvo podrazumeva da znate sve dogadjaje i da razumete kontekst u kome su se ti događaji dogodili. U praksi je to mnogo teže, jer morate da imate pouzdan izvor iz koga ćete se informisati. Pošto sam se informisala o ratu, odlučila sam da  priču potvrdim, tako što ću je videti svojim očima. Moj prvi susret sa posledicama rata bio je na komemoraciji u Tuzli. Samu komemoraciju sam teško podnela, ali sam odlučila da položim cveće na Kapiju gde su ispisana imena žrtava. Tada sam se prvi put osetila potrebu da se izvinim žrtvama, što sam i uradila. Ali dok sam odlazila od Kapije shvatila sam da se osećam odgovornom. Zapravo ne mogu se osećati odgovornom, jer sam ja mala pet godina kada se desio masakr na tuzlanskoj kapiji, ali sam osećala odgovornost za  vreme koje je pred nama.

Hodajuću Prištinom potpuno opsednuta mislima, shvatila sam da sam ljuta. Jer Neki ljudi su ime mog naroda uradili užasne stvari. Stvari toliko užasne da je meni čak teško da o njima govorim. I sada Ti ljudi su ostavili meni da se sočavam sa užasnim stvarima koji su Oni počinili, ostavil si me da ja ispravljam njihove greška i da u isto vreme ja ispaštam zbog njihovih grešaka. Ostavili su Nama da se suočavamo sa posledicama.

Nisam ni primetila da me moja drugarica doziva, ali kada sam se okrenula i videla je nasmejanu i iskreno srećnu što me vidi, sva ljutnja je nestala. Znala sam u tom terenutku da na mnogo, naizgled nevidljivih, načina ja pomažem svojoj zemlji. Pomažem u povezivanju ljudi i rušenju predrasuda. Tada sam shavatila da svaki kontak koji sam ostvarila sa ljudima iz regiona, jeste deo slagalice koju treba složiti.

Posle tračarenja na brzaka, Drugarica me je upoznala sa svojim prijateljima, koji su bili vrlo dobri prema meni. Sedenje na kafi sa tim Novim ljudima se završilo obećanje da ću jedan dan svartiti u restoran koji drži otac jedne Nove drugarice. Nova drugarica je na rastanku podelila sa mnom tajnu da njihov restoran služi samo vino iz Srbije, ali to niko ne zna. Njena Tajna je sigurna sa mnom.

Vraćajući se u Dom srela sam mnogo poznanika, koji su se radovali da me vide. Ali divno mi je bilo to, što čim me vide oni počnu da nabadaju po neku reč na srpskom i ne obaziru se na to kako će Ostali ljudi reagovati.

Ne čine nas granice odvojenim, mi se odvajamo sami od sebe. A ljudskost je ono što nas spaja. I nema te granice koja može da odvoji, ako su ljudi spojeni.

Life without heart, my trip to Kosova

23 jul

Kosovo dan I

Silazim niz stepenice sa prevelikim koferom, jer danas je dan kada odlazim na Kosovo na tri nedelje. Smejem se, jer je to jedini način da ne plačem. Mama po hiljaditi put pokušava da me odgovori od odlaska, govoreći neke čudne stvari. „Ali mama ja sam već bila Dole“.  „Da ali sada će Medjunarodni sud da kaže svoje…“ Ja čujem BAL BLA BLA. Jer koliko god sam svesna situcije, ništa ne može da me spreči da odem na Kosovo.

Ulazim u minibus i moje putovanje počinje. Negde pola sata od Beograda pokupili smo grupu ljudi, koja je pokisla usled oluje. Onako već bučni, počinju da psuju vozača jer kasni. „Sramota, mi da kisemo, jer on ne može da pomeri svoje dupe.“ Razmišljam o tome kako smo nuačeni da uvek krivimo druge zbog svoje nesnalažljivosti. Put se nastavlja.

Ubrzo jedna putnica započinje razgovor sa ostalim putnicama i prepričava ceo svoj život, naravno sve sa tri padeža i u jednom vremenu. Ubrzo saznaju kako su povezani preko desetog kolena i kako im rodjaci žive tu u kraju, a njena baš snaja je predavala u školi unucima ove druge. Povezani su na bezbroj načina, ali jedna stvar im je svima zajednička: teško se živi na sve strane.  Razmišljam kako je nekoliko dana pre toga Latinka Perović rekla da može da zamisli Srbiju sa boljim putevima i dobrim fabrikama, ali ne može da zamisli Srbiju sa ljudima koji ispravno razmišljaju. Shvatam da ja još uvek ne mogu ni da zamislim Srbiju sa boljim putevima ili ikakvim fabrikama.

Moje putovanje se nastavlja, tu i tamo tišinu prekine poneki komentar ili melodija Nekog srpskog kola, kao zvono na telefonu, a Srbi kao glasan narod ne znaju tiho ni u minibusu da pričaju telefonom. Tako da dok smo stigli do granice znala sam tačno ko je koga zvao i zbog čega.

Slušajući ex-Yu hitove došli smo do kraja velike kolone kola koja čekaju da predju granicu. Mada, naš vozač je procenio da mu se suviše žuri, tako da je celu kolonu pretekao. Ma ko će da primeti?

Granica. Granica. Granica.

Granica nije ono što je nekada bila, vrlo je moderna i isto toliko spora. Napravili su par kućica i zaposlili par standrdno nadrkanih graničara i eto ti Granica. Svaka kućica imam vrlo moderne komjutere kupljene verovatno od 1.2 biliona evra koje je Kosovska vlada dobila, a opet morali su uzmu deset evra od jednog bračnog para koji je nosio sa sobom mašinu za šivenje. Na granici se nepotrebno mnogo zadržavamo i poprilično je haotično, ali Kosovo je nova država pa im je valjda oprošteno.

I eto posle pola sata ja sam se našla u (od nas još uvek, ne piriznatoj) državi Kosovo.  Ubrzo sam se našla u čudu. Godinu dana je prošlo od kada sam poslednji put bila na Kosovu  i mogla sa da primetim neverovatan napredak. Na sve strane se grade putevi, mostovi, fabrike. A Srbija ne može jedan most u Beogradu da napravi godinama (sem u vreme izbora, kada nekoliko mostova niče u svakom političkom govoru). Istina jeste da Kosovo dobija mnogo više para i istina je da na Kosovu i dalje postoji mnogo korupcije, ali napredak se vidi i oseća. Takodje je i istina da je Srbija daleko razvijenija nego Kosovo, ali naš napredak je mogao daleko da bude veći, samo da postoji politička elita koja to želi. Politička elita koja se ne plaši da kaže istinu samo zato što misli da u tom slučaju neće biti reizabrana na izborima.

U jednom trenutku dolazimo do benziske pumpe, prekoputa koje me čeka automobil koje treba da me odveze u Dom. Vozač ostavlja mene i jednu ženu na Toj benziskoj pumpi i mi treba SAMO da predjemo ulicu sa preteškim koferima, a to je uprincipu nemoguća misija jer jedna od stvari koja na Kosovu ne funkcioniše je upravo zakon o saobraćaju. Smejem se u sebi jer moja mama je bila ubedjena da će me teroristi ubiti, a ne da ću poginuti prelazeći ulicu. Na svu sreću Gospodje koja je izašla sa mnom je odlučla da mu pomogne da predjem ulicu. Tada sam se setila stvri koje volim kod srpskog mentaliteta.

Na vreme sam stigla u dom i smestila se. Zaspala sam znajući da postoji Razlog, zbog koga sam ovde došla. I znala sam da imam tri nedelje da ga otkrijem.

%d bloggers like this: