Arhiva | decembar, 2011

Svrha posete Kosovu: Ljubav

18 dec

U petak smo Drugarica i ja krenule u Prištinu na Konferenciju. Znala sam da se vraćamo u subotu uveče i da nema šta novo da mi se dogodi za jednu noć i jedan dan.Uostalom mislim da sam o Prištini napisla sve što sam imala ove godine. Sada vidim da nije bitno da li ja idem u Prištinu na jedan dan ili na mesec dana. Priština će uvek moći da me iznenadi i sve dok je tako, ja ću o Prištini pisati.

Krećemo iz Beograda oko 13h. Nas dve i još 6 ljudi koji nikada nisu bili u Prištini. Kada smo prešli administrativni prelaz i došli na granicu, vozač je pitao koja je svrha naše posete Kosovu. Svi su rekli konferencija, semo je moja drugarica rekla: Aniti je ljubav.  Na to su se neki smejali jer nisu razumeli, ja sam se smejala jer sam vrlo dobro razumela na šta cilja.

Došle smo u Prištinu, mene je naravno odmah uhvatila euforija. Našle smo se sa prijateljima, otišle u klub, pričali, pili… Pre nego što smo promenili lokal otišla sam da se nađem sa drugaricom. Sa tom drugaricom je došla i njena koleginica samo da me upzna, jer smatra da je ono što ja radim izuzetno dobro i hrabro. Kaže mi da će sve biti u redu dok ima ljudi kao što sam ja. Poklanja mi šolju na kojoj je slika Prištine. Plačem.

Sa drugaricom nastavljam put do drugog kluba. Ona mi priča šta sve ima novo kod nje. Novosti su nam skoro iste. Dolazim u klub i prilazim šanku da uzmem piće. Vlasnik kluba mi kaže: Vratila si se? Naravno da sam se vratila, odgovaram. Posle kraće priče on povezuje moj blog sa mnom i kaže mi da pijem na račun kuće, zbog toga što radim i pišem. Srećna sam.

Posle duge duge noći vraćam se u hotel. Ujutru gledam ljude na konferenciji i shvatam da su svi premoreni. Pričamo o odosu Srbije i Kosova. Ali ja shvatam da je, to što su svi toliko premoreni  mali korak ka uspostavljanju boljih odosa. Ako su svi premoreni to znači da su svi izašli sinoć i da su se dobro preveli, znači da su srušili predrasude koje su imali. Mi o našem odnosu ne treba da pričamo, već da ga živimo. A naš odnos upravo tako treba da izgleda: Neki mladi ljudi koji sede premoreni od zajedničkog izlaska i razgovaraju o problemima koji ih okružuju.

Nisam ja počela da plačem kada sam dobila šolju jer sam dobila poklon. Ne, plakala sam jer mi je stalo. Ja sa Diellom osećam ogormnu bliskost, iako sam sa njom provela jedan minut. Jer je njoj stalo, jer njoj znači. Ta šolja će od danas svako jutro da me podseća da nikada ne odustanem od onoga u šta verujem. I da postoje ljudi zbog kojih je sve to vredno raditi. Ta šolja predstavlja jednu ženu o čijem životu ja ne znam ništa, sem da veruje da dok postoje ljudi kao ja, postoji i bolja budućnost. Ta šolja za mene jeste bolja budućnost.

Nisam bila srećna što mogu samo da pijem besplatno u klubu. Bila sam srećna jer neko poštuje ono u šta ja verujem. U Cerm de la crem ja ću ići uvek, jer se tamo osećam dobro. Jer nam tamo puštaju Dubiozu i nije ih briga odakle smo. Tamo  se ja osećam uvek dobrodošlom.

Iz Prištine me prati prvi sneg. Zamišljam želju. Da mi ljubav uvek bude svrha posete Kosovu, čak i onda kada idem iz nekog drugog razloga.

Vratila sam se kući, jedva čekajući da ispričam šta mi se sve dogodilo. Bledo su me pogledali i prešli na drugu temu.

Za kraj

13 dec

Bila je ovo godina koja nije obećavala mnogo. Počela je sasvim obično, uz puno alkohola, sa dragim ljudima. Počela je sa saznanjem da neće biti laka, a i da je predizborna. Meni je počela specifično, jer je ovo prva godina u koju nisam krenula sa Novogodišnjim odlukama. Kako joj se prebližava kraj, sve više čujem da ljudi govore: jedva čekam da se više završi ova godina. A istina je ni sledeća neće biti ništa bolja. Ili kao što stih jedne pesme kaže „Gotvo je, ali još uvek nije kraj“.

A zašto ni sledeća godina neće biti išta bolja? Jer se i 1. januara ja budim kao ja. Ništa drugačija nego 31. decembra. Ali zapravo kada malo pogledam unazad, setim se:

Izračunala sam da sam ove godine 60 dana bila van Beograda. Putovala sam od Srbije, preko celog regiona, pa sve do Amsterdama. Radovala sam se Prištini i Sarajevu i prvi i drugi i treći put ove godine. Onda kada smo najmanje očekivali, najbolje smo se proveli. Odljubila sam se, pa sam se ponovo zaljubila. Probala sam neke nove stvari, ali sam se i prisetila nekih koje sam davno zaboravila. Sa dve neverovatne devojke sam čekala jutra. Gledala kako se drugaricama srce slama tu preda mnom. Provela mnogo noći u stanu na Vračaru, u kafani na Vračaru. Tanja je dolazila, pa je ponovo odlazila. Plakala sam na betonskom zidu, ali se i smejala tome. Polagala ispite, padala metodologiju. Smrzavala se apsoluto cele godine. Smejala sam se. Radila sam sve ono u šta verujem. Pila sam, puno sam pila. Ali sam i 4 meseca bila skroz trezna. Smršala sam 20kg, pa sam se ugojila 5kg. One su ostale pored mene, čak i bliže nego ikada. Radovala sam se hapšenju Mladića, ali sam i plakala nad Sarajevom, Srebrenicom…

I tako dalje i tako dalje. Možda onima koji me ne poznaju, ovo nema nikakvog smisla, ali je zapravo prosto.

Moja poenta je da se svaka godina od predhodne razlikuje po sitnicama. Malim stvarima. Problem jeste u tome, što ljudi ne vide male stvari, dobre stvari. Nabrajaju samo loše. Pa ok, bila je loša godina, ali bila je i dobra. I lepi i ružni trenuci čine jednu godinu vrednom pomena. Zato nemojte jedva čakati da se ova godina završi, već se potrudite da uradite nešto po čemu ćete ovu godinu pamtiti. Bilo dobro ili loše. Budite hrabri.

Jer nekada se neke kockice skolpe i poklope i neki meseci se pomrače pa ipak ispadne sve kako treba. Ljudi se menjaju i odaze, a neki novi dolaze. I svašta se dešava. A jedino što mi od toga imamo jeste prošlost i sećanja koja zauvek ostaju sa nama. Pa vi sada vidite šta želite da pamtite.

%d bloggers like this: