Arhiva | maj, 2011

„Ovdje se i umire, da bi se živjelo“

30 maj

25.maj 2011. – Tuzla

Dan mladosti i ove godine provodim u Tuzli. Samo se dan mladosti ovde malo drugačije obeležava, čitajući imena 71 žrtve. I možda bi meni bilo mnogo lakše da mogu da kažem „žrtve rata“. Ali Tuzla te večeri nije bila u ratu. Bio je to 25. maj 1995. godine pred kraj rata. U 20.55 u sam centar grada pala je granata. Ubila je 71 mladu osobu, čije je prosek godina bio 23. Tog Dana mladosti u Tuzli je mladost ubijena.

Odlazak na komemoraciju u Tuzlu za mene je nezaobilazan svake godine. Jer Tuzla je grad koji me je naučio da ljudskost može da nadjača želju za osvetom. Ovaj grad na zrnu soli je po prvi put u meni probudio nadu da bolje sutra postoji. Ni zbog čega drugog, već zbog načina na koji su se svake godine meštani Tuzle ophodili prema nama.

Polažući i ove godine cveće na kapiju, probudio mi se osećaj da je na meni da se izvinim. Jer mnogi od ovih ljudi su poginuli sa godina koliko ja imam sada. Oni nikada neće imati šansu da naprave greške u životu. A neće ni nikada dobiti šansu da te greške isprave. Njima je prekinut život, baš onda kada je život tek trebao da počne. Da su preživeli još samo malo, rat bi se brzo završio. I oni bi i dalje šetali ispred Kapije, centrom Tuzle. Oni nisu morali da umru, da bi mi živeli.

Ja sam živa. U najboljim godinama svog života. Radim šta god poželim, jer taman imam onoliko godina da mogu da radim šta god poželim, a da posledice ne osećam. Oni su izašli u grad i jednostavno su umrli. Ubijeni. Bez mogućnosti bilo šta da urade i bilo šta promene. U jedno trenutku ih je bilo, u sledećem više nisu postojali. Eto to su im uradili.

Lejla Atiković je to veče bila u gradu, jer su je roditelji ostavili samu kod kuće.

Edina Ahmetašević imala je godina koliko i ja sada.

Adnan Hujdurović Kindže nikada nije dobio vreme da se zaboravi taj nadimak.

Sandro Kalesić je imao samo tri godine.

Dijana Ninić je preminula pred zoru. Uprkos tome što se cela Tuzla molila za njen život.

I tako još 66 ljudi koji su rođeni ovde. Koji su imali svoju priču, dušu, život pred sobom… Živeli pod istim nebom kao i ja.

Imali su mladost i ceo svet na dlanu. Ono što mi imamo danas. Njima je život oduzet, ali je zato nama pružena mogućnost da obezbedimo da se ovo nikada više ne ponovi. Pružena nam je mogućnost da pamtimo Tuzlansku mladost i da obećamo sebi da ćemo svaki dan zahvaljivati što smo živi. I da je život previše vredan da ga tako lako izgubimo za rat. I da nikada ne zaboravimo 71 mladi život, koji smo dozvolili nekome da oduzme.

I sve dok građanima Tuzle naša posta nešto znači, mi ćemo dolaziti. Jer na kraju krajeva, to je najmanje što možemo da učinimo.

„Ovdje se ne živi, samo da bi se živelo. Ovdje se ne živi, samo da bi se umrlo. Ovdje se i umire, da bi se živjelo“

zašto sam potpisala za Rekom

19 maj

Danas sam stajala u Knez Mihailovoj ulici na Rekom štandu. Posmatrala sam sve te mlade ljude koji su se okupili oko iste ideje, da sakupe milion potpisa za osnivanje Rekoma. Ja sam svoj potpis dala još prvog dana, kada su ovi ljudi „regionalno odmrzli“ priču o ratu devedesetih. Kao neko ko je blizak Inicijativi mladih za ljudska prava više od dve godine, nisam se premišljala da li treba da dam potpis. Nikada nisam ni najmanje sumnjala u ono što Inicijativa radi, pa zašto bih sumnjala sada.

Mada danas gledajući ove mlade ljude za štandom, razmišljala sam o tome, zbog čega je bitno dati potpis za Rekom. Prvo što meni pada na pamet jeste: zbog budućnosti. Kada imate činjenice, mnogo teže će neko manipulisati vama. Da bismo imali budućnost, moramo naučiti kako da ne ponovimo prošlost. Rekom će nam bar dati tu šansu, da sami o svojoj budućnosti odlučujemo. Istina je da Rekom ne može biti garancija da se rat neće ponoviti. Za tako nešto ne postoji garancija. Ali Rekom jeste garancija da ćemo konačno znati činjenice, i samim tim imati mogućnost da biramo. Imamo jedinstvenu priliku u životu da  hladne glave izaberemo ispravnu stvar. A sa koje god strane da gledamo, rat nije ispravan.

Razmišljam da ovo zaista jeste poslednja prilika da žrtvama vratimo imena i prezimena. Da porodicama nestalih vratimo bar malo mira. Da učinimo jedan mali korak ka ispravljanju grešaka iz prošlosti, a samim tim napravimo ogroman korak ka budućnosti. Ovo je poslednja prilika da buduće generacije ne nose teret, koji smo im  mi natovarili, jer nismo znali. Jer da smo znali za drugačije, ne bi rata ni bilo. Vreme je došlo da se zna za drugačije. Da se znaju činjenice.

Da se ne lažemo, sve smo stariji, sve više devedesete idu u zaborav. Niko više neće da se seća rata, niko više neće da oseća tugu. Niko više neće da oseća stid, niko više neće da se oseća nemoćno. Polako zaboravljamo ono što se ne sme zaboraviti.

Ako mi ovo ne uradimo SADA, niko neće uraditi. Ako vi ne date potpis danas, sve od sada što radite  je besmisleno. Jer kroz život treba da se ide, verujuću u bolju budućnost. Papirić koji dobijete kao potvrdu da ste dali potpis jeste vaš ulaznica u bolje sutra. Taj papirić je i dokaz generacijama koje dolaze da ste vi uradili sve, da oni žive u miru. Taj papirić je vaš doprinos onsnivanju Komisije, koja će obezbediti da vam nikada više ne treba ta vrsta papirića.

Koalicija za REKOM okuplja više od 1500 organizacija civilnog društva, pojedinaca/ki iz svih država nastalih raspadom bivše SFRJ. Među njima su i udruženja roditelja i porodica nestalih osoba, veterana, novinara, predstavnika manjinskih etničkih zajednica, organizacija za zaštitu ljudskih prava i sl.

Koalicija za REKOM predlaže da vlade (ili države) osnuju  REKOM, nezavisnu, međudržavnu Regionalnu komisiju za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava počinjenih na teritoriji bivše SFRJ u periodu od 1991.-2001.

Daj potpis http://support.zarekom.org

%d bloggers like this: