Archive | decembar, 2013

Možda u nekom drugom životu

7 dec

„Ti ćeš lako dobiti azil“, „Samo treba da se udaš za nekoga ko ima papire“, „Treba ti možda godinu , 2 da sredis papire“, „Evo ti moja vizit karta, ako odlučiš da ostaneš“, „Nema tamo budućnosti, videćeš čim se vratiš u Srbiju“, „Nemoj da se vraćaš ovde, ostani tu, snadji se za papire“, „Bez problema se zaposliš bez papira“.

Tačno u podne 2. januara 2014. će poleteti avion sa Medjunarodnog aerodroma u Vašingtonu za Beograd. U tom avionu ću biti ja, vratiću se kući posle 104 dana provedena u Americi. Moj je veliki san bio da odem u Nju Jork, i zaplakala sam kada sam se našla na Time Square-u. Tada sam shvatila da sam većinu svoji snova već ispunila i da sada moram da smislim nove snove.

Svi moji snovi su u Srbiji. Nisam ja vezana za Srbiju. Jedna sam od onih što misle da je dom, gde god si srećan. Tehnologija je toliko napredovala da se ponekada osećam kao da sam u Beogradu.

U Americi sam prvi put shvatila šta znači živeti normalno. Imati normalan posao, živeti sam, spavati normalno. Biti srećan. U Srbiji je sve nenormalno.

Ali… Kada sam prvi put videla Škorpione, otišla u Tuzlu, zavolela Sarajevo, otkrila Prištinu, kada sam se šetala na Zagreb Prajdu, vratila se u Preševo, plakala zbog Djindjićevog ubistva, nervirala se svaki put kada ujutru otvorim novine u Srbiji i shvatila da u Čuburskom parku sve više ljudi spava na klupi. Znala sam da ne mogu da zatvorim oči i okrenem glavu na drugu stranu i pravim se da sve to ne postoji.

Dugujem sebi da se vratim, ali dugujem i svim divnim ljudima koje sam upoznala. Koji su me naučili i koji su mi dali šansu da budem ovo ko sam danas.

Mogla bih da živim ovaj divan život u Americi, ali ne bih mogla da živim sama sa sobom.

Možda ću se u nekom drugom životu roditi u nekoj normalnoj zemlji. Ali u ovom, moje mesto je u Srbiji.

Zato vidimo se 3. januara u Srbiji.

Šta se dešava sa nama?

1 dec

Prvo što sam pročitala danas je članak u Blicu Šta se dešava sa Hrvatskom? I jeste čudno. Hrvatska je tek pre par meseci ušla u Evropsku uniju, a mi nismo navikli da se ovakve stvari dešavaju u zemljama članicama.

Ali da li se ovo što se dešava u Hrvatskoj ikako razlikuje od svega što se dešava u Srbiji, Bosni, Kosovu, Makedoniji, Crnoj Gori. Ja mislim da ne. U Srbiji je ove godine ubijeno 45 žena u porodičnom nasilju, a na hiljade njih trpi zlostavljanje svakog dana. Branitelji/ke ljudskih prava svakodnevno dobijaju pretnje, a huligani pale stadion. Na Kosovu su bukvalno razbili glasačke kutije tokom lokalnih izbora i istukli ljude koji su se tu našli. U Vukovaru su polupali ploče na ćirilici. I danas glasaju za ili protiv ozakonjavanja diskriminacije. I sve se ovo dešava dok se u Bosni iskopavaju tela u Tomašici kod Prijedora. Jedne od najvećih masovnih gorbnica nađenoj u Bosni.

I možda ćete reći da ovo nema veze jedno sa drugim, ali ja mislim da ima. Kao što dete koje trpi nasilje, verovatno i samo postaje nasilnik.

Tako su deca koja su rasla devedesetih sada postali odrasli, ali ne i Ljudi. Deca koja su celo detinjstvo gledala tenkove, ubistva, krv, nasilje. Mi smo odrasli uz Cecine pesme, kajle i treše. A i to što smo deca naših roditelja, koji su bilu u ratu, ćutali(a i dalje ćute) o zločinima, okretali glavu pred izbeglicama, nam ne pomaže puno. Nasilje rađa nasilje.

Svi smo mi žrtve potpunog kolapsa društva u kome živimo. Gde sistem vrednosti nemam nikakvu vrednost. Gde se deca ubijaju iz čiste dosade. Gde je kul da se mrzi. I još više kul da se viče „Nož, žica, Srebrenica“, a da se o Srebrenici ne zna ništa.

Ja ne znam šta se dešava sa nama, ni sa njima. Mi što se ne vičemo na sav glas, a oni što rade to što rade. Naravno kada kažem oni ne mislim ni na Hrvate, ni Albance, ni Bošnjake. Mislim na sve one uništene generacije koje smo podigli, a nje nažalost ima svuda.

Kada se u regionu nešto dogodi, to nije samo problem jedne zemlje, to je problem svih nas. Jer svi smo mi učestvovali u kreiranju svega što je dobro, ali i loše u regionu. Pitanje je samo na kojoj ste strani bili.

Zato buduće generacije zavise od strane koju mi biramo svaki dan.

%d bloggers like this: