Arhiva | jun, 2012

Sve do dna, pa nazad sve ispočetka

28 jun

Pre početka

Drage i dragi

Ovo je moje pismo posvećeno tebi, koji ovo čitaš. Ako si se i ti danas ceo dan nervirao/la. Ako i tebi sve ovo deluje suludo. I da nije vredno ovog jednog života koji imaš. Da, obraćam se tebi, sa molbom da još malo izdržiš i ostaneš još malo ovde. U ovoj državi, kažem državi iako tebi izgeda kao da država je ova država sprdnja. Tako izgleda i meni. Ispričaću ti bajku, koja je puna dobra i zla. Ali u kojoj na kraju dobro uvek pobeđuje.

Početak

U noći između 6. i 7. maja ove godine ja sam plakala. Dugo sam plakala. Bila sam umorna, bila sam razočarana i bilo mi muka od svega. Tada sam shvatila šta smo uradili. A još mi je teže bilo to što sam ja odgovorna za to. Jer na sve ostalo što se u prošlosti dogodilo, ja nisam mogla da utičem. Ali ovo se događa tu pred mojim očima i ja u tome učestvujem. Zato sam ja plakala, osećala sam se bespomoćnom.

U noći izmedju 20. i 21. maja sam pija rakiju. Nisam slavila, čitala sam sa drugaricama ovlašćenja predsednika. Te večeri više nisam imala razočarenja u sebi. Sve mi je govorilo kako se ovo priča završava.

Od tada do juče sam menjala mišljenja i raspoloženja.

Danas, eh danas. Danas je bio dan pun svega. I SNS-a i Dačića i Kosova, prošlosti, budućnosti, odlaska, ostanka. Dan je bio pun tuge i radosti, besmisla i nekog čudnog smisla. U vazduhu se oseća nešto, što ja još uvek ne mogu da definišem. Ali danas su svi imali mišljenje. 

Ja sam se danas pogledala u ogledalo i dobro se zapitala šta želim od svog života. Otvorila sam po ko zna koji put sajtove sa američkim fakultetima. I povremeno pogledala vesti. 

I onda sam na zidu svoje sobe, spazila plakat DOS-a, na kome piše: Да истерамо ствари до краја. Tada sam ugasila sve sajtove sa američkim fakultetima. Zašto?

Jer ništa nismo isterali do kraja. I da, odvratno je što je Toma predsednik, Dačić premijer, Vučić ministar za EU integracije, Dunkić ministar privrede, što preokret nije presao cenzus u Beogradu. Sve je to odvratno. I mi ćemo preveliku cenu za to platiti.

Ali upravo je to ono zbog čega moramo da se još više borimo. To je motivacija. Ne smemo im dozvoliti da nas oteraju, da nas obeshrabre. Navikli na loš, a ne loše ne sme se biti naviknut jer je upravo to, šta oni hoće od nas. Protiv lošeg se bori. I sada znamo šta je loše. I sada znamo gde smo pogrešili. I šta moramo da popravimo.

Ne možemo da padamo beskonačno, moramo u jednom trenutku da počenemo da se dižemo. 

Ova priča ima srećan kraj, jer ima vas. Koji niste danas odustali, nego ste shvatili da moramo da budemo bolji, jer ovo do sada nije bilo dovoljno. Zato priznajmo danas poraz i sutra sve ispočetka.

Kraj

Mi smo srećni ljudi i sve je ovo iza nas. Sve smo ovo preživeli i izborili se za život kakav zaslužujemo da živimo. Kakav smo oduvek želeli da živimo. 

 

 

%d bloggers like this: