„Nema meni jedne strane, dok si ti na drugoj strani“

15 feb

Ovoj vikend imala sam priliku da živim san svojih roditelja, bar na kratko. Naime svima su nam dobro poznate priče kako su naši roditelji išli na vikend u Trst, samo da bi kupili cipele. Moja drugarica i ja smo otišle samo na vikend u Sarajevo na koncert. Ni ja ni moja drugarica nismo veliki fanovi koncerata ali smo našle savršen izgovor malo da odemo do Sarajeva. Ja sam odlučila da idemo vozom, jer je železnica između Beograda i Sarajeva uspostavljana ponovo, posle 14 godina tek prošle godine. Činilo mi se romantično, ispostavilo se da je samo jako dugačko. Voz putuje 10 sati i prelazi 3 granice , postoje 4 pasoške kontrole i 3 puta se menjaju lokomotive. Od „crvenog pasoša bez mane“ naš je ostao samo crven, ali zaista granice država bivše Jugoslavije se prelaze „bez puno njakanja“.

Kada smo već ušli u BiH meni je počela da se stvara knedla u grlu, pogotovo kada sam shvatila da drugarica i ja prepoznajemo gradove na putokazima, samo po ratnim zločinima koji su se u tim gradovima dogodili. Navikla sam ja na taj osećaj bespomoćnosti kada sam u BiH, ali ne volim ga. Posle tako dugog puta, stigle smo u Sarajevo. Niko ne može da razume Sarajevo, dok ga ne poseti. Niko ne može da razume opsadu Sarajeva, dok ne poseti Sarajevo. Niko ne može da razume šta je gostoprimstvo, dok ne poseti Sarajevo. Niko ne može da razume kako izgleda kada pokušaš  da ubiješ grad, a grad preživi, dok ne poseti Sarajevo.

Ovaj put Sarajevo je bilo specifično: zato što meni nije bio prvi put da ga vidim, zato što ga M. dobro poznaje i zato što je A. prvi put ovde. Nas tri smo se u petak uveče upitile u neki izlazak, naravno nismo znale gde da idemo, pa smo pitale Neke momke na ulici za savet.  Kada su čuli naš dijalekat, skonatali su da smo iz Beograda i počeli da viču drugu koji je bio ispred nas: „Bolan, evo su ti rođice“. Nije prošlo ni 10 minta, a mi smo već svi zajendo sedeli u nekom kafiću, pili Sarajevsko i umirali od smeha. Jedan od momaka je objašnjavao A. kako je prolazio kroz tunel u vreme Opsade. A kada se već poprilično otpilo Sarajevskog počeli smo da pevamo Balaševićeve pesme. Na svoju sreću ili žalost ja sam jedina bila trezna i u mogućnsti da posmatram ljude oko sebe: svoje Prijatelje, svoje Poznanike, Ljude sa kojima pijem, Ljude sa kojima delim tajne… Ljude od kojih treba da me razdvaja Drina. Gledajuću i smejući se neznanju pevanja mojih Novih prijatelja, setila sam se svih onih dana, koje sam presedela u svojoj sobi zagledana u Mapu raspada Jugoslavije.

Ja o raspadu Jugoslavije dosta znam. Znam o zločinima, o ljudima, oružiju, vojskama, činjenicama, žrtvama, teritoriji, priči…. Razumem kako, na koji način, zbog čega, čime su ljudi ratovali. Ali u mojoj glavi postoji jedna velika praznina: Kako je od Onolike ljubavi, Onakvih naroda, Onakvih komšija došlo do rata. Kako su ljudi mogli da dignu oružije na one sa kojima su do skoro rodjendane slavili, kumovali jedni drugima, venčavali se.

Posle još nekoliko piva, krenuli smo na taxi da idemo kući. Hodajući Glavnom ulicom trudila sam se da ne zgazim nijednu Sarajevsku ružu, već mi je bilo dovoljno teško što one postoje, nisam htele još i da ih gazim. Volim što Sarajevo gaji kulturu sećanja na žrtve, žao mi je što te žrtve postoje. Pogrešna i besmislena politika predstavnika Moje zemlje ubila je ove ljude i mene ostavila da pazim, da ne zgazim Sarajevske ruže.

Sutradan nas je naš dragi prijatelj A.M. odveo do Tunela( koji je bio jedni izlaz iz grada tokom opsade). Gledajući Mapu opsade Sarajeva, razgovarali smo o preživljavanju i ratu. Ideš u rat, ideš jer veruješ u nešto ili nekom, spreman si na činjenicu da ćeš nekoga morati da ubiješ. Ali kako ubijaš grad 4 godine? Ja ne znam kako se nama to desilo „Mi nismo takav narod“, govorim. Iako ne verujem u kolektivnu odgovornost, smatram da su i dalje ljudi ti koji su uzeli oružije u ruke i pucali. Da niko nije hteo da puca, rata ne bi  bilo. U Jugoslaviji se nisu mrzeli komšija Hrvat i komšija Srbin. Već su se mrzeli političar Hrvat i politčar Srbin i to često bez ikakvog razloga. Ali niko nije odlučiio da ostavi puške, već je odlučio da puca. Jer lakše je bilo pucati, nego preispitati sebe i sve ono u šta veruješ.

Sve u svemu kada pogledam unazad ja zaista ne razumem podelu kao što je balkanska. Ne razumem podelu na Sarajevo i Istočno Sarajevo. Ne razumem podelu na nas i njih. Sve je ovo bila zemlja u kojoj su moji roditelji samo jednom vadili pasoš kada idu do Trsta.  Ta država ne postoji, ali postojimo mi. I dok smo mi tu, postoja će i neraskidiva veza među nama.

Dok sam odlazila iz Sarajeva, pogledala sam Večnu vatru i koliko god ona besmisleno gorela baš u Sarajevu. Shvatila sam da ona nije tu  da nas podseća na večno prijateljstvo muđu našim državama, već da nas svaki dan podseća na večno prijateljstvo među nama. Ljudima. Jer na kraju, to je jedino što je bitno. Jer bez njih, nema ni mene.

Anita (koja je imala mnogo malo godina, kada je Sarajevo bilo pod opsadom. I koja se igrala dok su njeni vršnjaci preživljavali. Ako moje izvinjenje nešto znači. Evo meni je jako žao)

Advertisements

Jedno reagovanje to “„Nema meni jedne strane, dok si ti na drugoj strani“”

  1. Mirza februar 15, 2011 u 12:22 pm #

    Na ovakvom mišljenju se može izgraditi revolucionarsko društvo. Društvo takvih ljudi koji razmišljaju kao ljudi i osuđuju sve kao životinje. Volio bih da upoznam čitav jedan prepun Beograd takvih umova kao što si Ti, ili onog koga si opisala, da ih dovedem sve u jedno lijepo Sarajevo, da se takvi umovi prepoznaju, i do smrti svečano zakunu da nikada neće svojoj djeci prirediti ono što su neki priredili nama….
    Ukoliko na mom blogu pronađeš bilo šta zanimljivo, a ima dosta toga, dodaj me na facebook-u, to je danas umjesto pisanja i slanja pisama. A poslao bih Ti. Ne sa puno riječi, ali bih poslao. Ovako će biti lakše komunicirati.
    Pozdrav Anita.
    P.S. Učinila si me sretnim na trenutak, jer si osjetila gostoprimstvo Sarajeva, srce Sarajeva koje nikada nije prestalo da kuca.
    Zapamti, ovdje zaista ima ljudi koji imaju još manje razumijevanja za sve od Tebe. Ali su i dalje ljudi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: