Arhiva | novembar, 2010

Belgrade Pride je izdaleka izgledao ovako:

2 nov

Madrid 10.10.10

Negde oko 9 sati ujutru probudila su me zvona crkve. Izašla sam na terasu da udahnem svež vazduh, pa da se vratim na spavanje. Terasa moje sobe gleda na katedralu, u kojoj se predpostavljam upravo završila misa. Puno ljudi je izlazilo iz crkve. U jednom trenutku u gomili koje je izlazila iz crkve, ugledala sam dva muškarca koja se drže za ruke. U prvom trnutku sam se malo našla u čudu, jer u mojoj zemlji moraš biti ili vernik ili gej. Ne može oba. Kada su se ta dva muškarca odvojila od gomile, mogla sam bolje da ih osmotrim. U jednom trenutku, svako je krenuo svojim putem, ali rastajali su se dosta dugo, jer izgleda da im je rastanak teško padao. Bio je to jedan od onih parova, koji zrače ljubavlju. Preplavila su me čudna osećanja, jer sam znala da nisam u svojoj zemlji. U mojoj zemlji ljubav ne znači ništa. A bio je to dan za ljubav.

Ne mogu da kažem da je meni taj dan bio težak. Ja sam u Madridu, na odmoru. I odmaram se upravo od onoga što se u Beogradu dogodilo tog dana. Ja sam ceo dan provela šetajući predivnim parkom, vozeći se čamcem i obilazeći muzeje. Teško je bilo policajcima, vatrogascima, lekarima, Bojanu Stankoviću, učesnicima Parade ponosa, vožačima autobusa. Sigurna sam da je bilo teško i roditeljima kada su ih zvali da ih kažu da su im deca uhapšena. Teško je bilo i svim ljudima koji nisu mogli da izadju iz svojih kuća, jer je na ulicama vlado haos. Najteže je možda i bilo svim onim ljudima koji vole nekoga ko stoji iza onog u šta veruje. Ne, meni nije bilo teško. Mene je samo bilo sramota.

Moje uživanje u najvećem parku u Madridu prekidali su SMS-ovi mojih roditelja i prijatelja koji su me obaveštavali šta se u Beogradu događa. Svakim SMS-om deo moje duše je umirao. A u mojoj glavi je stalno odzvanjalo „ja tamo treba da se vratim“. Ne mogu ostati u ovoj zemlji gde se mladi zabavljaju. Gde su trgovi prepuni ljudi. Gde niko ne obraća pažnju da li se za ruku drže bata i seka ili bata i bata. Gde nikome ne bi palo na pamet da polupa svoj grad. Gde iz različitosti proizilazi jednakost.

Ja moram da se vratim u zemlji koje me je sramota. Ali znate šta, sve je ovo već ispričana priča. I svaki put mi se zgrozimo. I svaki put mi pobesnimo, a i dalje ništa ne preduzimamo. Oni slome grad i u isto vreme slome nas. I svaki put dobiju ono što žele. A mi sedimo na svojim stolicama i to gledamo i sa time se ne slažemo, odmahujemo glavom, a ponekad se čak i na televizor proderemo. Ali ostajemo u svojim sobama. Zaštićeni u svome svetu, da se slučajno nikome ne zamerimo. Oguglali smo na poterbu za otporom, jer strahujemo. Oguglali smo na sve, jer pamtimo mogo gore.

Slepi kod očiju

Gluvi kod ušiju

Postali smo narod bez čula i osećanja. Postali smo robovi sudbine, koju smo sami iskrojili. A u životu kao takvom, ja ne pristajem da živim. Ne želim da šapućem u metrou , jer žena do mene čita text o Ružnoj Srbiji, a mene je sramota da prepozna moj jezik. Ne želim da ta žena pomisli da sam došla njeno dete da tučem ili njen grad da rušim. Želim da živim u zemlji, kojom se ponosim. I da podigute glave šetam svetskim metropolama. Ne želim da skrivam svoju nacionalnost. Želim da imam ista prava kao i ljudi drugih nacionalnosti. Ne želim da budem srpkinja samo u svoja četri zida. Zvuči poznato?

Sva prava su podjednako važna. Svi ljudi su jednaki.

Ne lomite mi grad BRE! (huliganima)

Ne lomite mi duh BRE! (svim ostalim, koji su sedeli i gledali, a ništa nisu videli)

%d bloggers like this: