Arhiva | mart, 2011

Proleće, a ja u Beogradu

29 mar

„Inicijativa mladih za ljudska prava već sedam godina sprovodi Viziting program .Kroz koji je od 2003. godine prošlo više od 2000 mladih ljudi, kojim je to bio prvi susret sa Beogradom i/ili Prištinom. Cilj ovog programa razmene je da se sruši “zid” između kosovskog i srpskog društva, i da se mladima kroz direktno iskustvo života u dva grada omogući uvid u stvarnu situaciju i društvene promene u Srbiji i na Kosovu.“

Ovo je podatak koji možete naću na sajtu Inicijative maldih za ljudska prava, ali prave čari vizitinga, ne možete osetiti dok kroz njega ne prodjete.

Preko ovog programa ja sam prvi put otišla na Kosovo, nisam ni znala koliko će mi to promeniti život. Jedna kratka poseta, jednom malom gradu je otvorila vrata jedanom potpuno novom svetu u mom životu. Ali ja nisam jedina koja se tako oseća. Uglavnom svi mi ne možemo da objasnimo ta osećanja. Bar ne znamo reči za njih. Jer teško je izgovoriti da sve ovo vreme nisi bio u pravu i da je sve ovo što si saznao nešto potpuno drugačije od onoga što su ti rekli. Večeras dok smo bili u beogradskom klubu sa Vizitingom iz Prištine, jedan učesnik ovog programa je pokušao da mi to objasni. „Ali Anita ne razumeš kako se ja osećam. Voleo bih da se izgubim pa da ostanem još jedan dan…“

„Znam ja jako dobro kako se osećaš, tako se osećam i ja svaki put kada odem u Prištinu“, odgovaram. Ali ja se tako osećam i kada Grupa dodje u Beograd.

Često zaboravim Beograd. Nedovoljno i razmišljam o njemu .A ako i razmišlja, uvek je to usmereno ka tome šta je sve ovde loše i šta sve može da se popravi.Kritikujem Beograd previše ali i sa svim svojim manama Beograd je deo nas. Ovaj grad, sa previše lica, jako je lako zvoleti. Često se spominje Njegova energija, pozitivni vajb. Da li je to deo duha beograđana i beograđanki ili je to duh vremena proteklog korz ulice Ovog grada? Ali Beograd nije samo glavni grad, on je Moj grad.

Kažem Moj grad jer je to mesto gde se Sava uliva u Dunav, a ja sam se celo detinjstvo pitala kako se to moj drug Sava negde uliva. Malo iznad ove reke, sam poljubila svoju mladalačku ljubav. A na toj istoj reci, sačekala bezbroj jutara.

Kažem Moj grad jer ima Vračar. Tata mi je rekao, kada sam bila mala, da je to opština sa najvećim procentom glasaova za DOS. Meni je to bilo dovoljno. Danas znam da je opština sa najviše visoko obrazovanih ljudi u Srbiji. I to mi je danas dovoljno.

Kažem Moj grad jer ima jedne stepenice, na kojima su se moji roditelji sklanjali od suzavca tokom porotesta. Te su stepenice sada moja neiscrpana inspiracija.

Kažem Moj grad jer u Šumicama ima dvorište u kome sam odrasla iz tinjedžerke u devojku. U tvom dvorištu sam ostavila puno suza, smeha, besa…Ali sam ponela neke prijatelje sa sobom, u život.

Ali ovo je Moj grad jer u jednoj ulici u centru grada ima Kancelariju. U toj Koncelariji se nalaze svi oni ljudi kojima verujem. Ta kancelarija je mesto gde sam ja, ja.

Posle izlaska sa vizitingom iz Prištine, moja drugarica nas je tradicionalno povela na Kalemegdan. Kako Ona kaže „Onaj ko nije video Kalemegdan noću, ne može da kaže da je video Beograd.“ Posmatrali smo Beograd. Drug im je pričao o istoriji, a jedna devojka, vidno smrzavajući se je pitala: „koliko ćemo još biti ovde?“.

Ovde, ja ću biti zauvek.

%d bloggers like this: