Archive | april, 2011

dan za promene

16 apr

Jednom prilikom mi je jedna žena koja je provela celu svoju mladost u buntu, rekla da je moja generacija potpuno izgubljena, zašto?

„Ubili su vam 2003. Premijera kao psa na ulici, niko nije izašao da se buni“

I upravu je.  Danas smo zadovoljni, čime god. Mi više nemamo energije da budemo nezadovoljni. Nemamo više osećaj da nešto od nas zavisi. Da, država je tu, da nama ulepša i olakša život, širi optimizam. Odsustvo bunta  je odsustvo uma.

Ali danas mi je sve činilo drugačije. Izgleda da su ljudi danas izašli da se bune. Čak su spremni i svoj život da daju za svoju državu. Kao da su oni jedini koji to rade, kao da mi ne dajemo svaki dan život svojoj državi. Sve mi je danas delovalo logično, normalan nastavak suludog života. Ali jedna stvar mi danas nije nikako jasna. Da li smo uradili sve što je bilo u našoj moći da nam bude bolje ili je jednosavno lakše buni ti se? Ne bunimo se zato što državni apart ne radi svoj posao kako treba, bunite se jer je vam loše. Bunite se jer ste lenji da radite. Bunite se jer vas je istorija naučila da idete linijom manjeg otpora.

Ne želim ni da pričam o kome kako ja nisam zadovoljna državom u kojoj živim. To je više nego očigledno. Jer da jesam, ja bih danas ceo dan posvetila svom fakultetu. Da sam zadovoljna ja ne bih morala da radim u organizaciji koja se bavi suočavanju sa prošlošću. Ne bih morala da pratim vesti ceo dan, jer se plašim šta može da proizađe iz bunta u regionu. Jer ovaj bunt ne može da doprinese ništa dobro za nas. Jer mi ništa nismo uradili da nas bunt više ne plaši.

Sagledajmo malo proteklih deset godina. Šta smo uradili, šta se promenilo. Beograd je dobio malo više svetla i dva šoping mola. Mi se nismo promenili. Nismo promenili svoje navike. Nismo promenili svoje poglede na svet. Nismo promenili svoj sistem vrednosti. Mi smo isti ljudi, samo izbotoksirani. Malo smo se ulepšali i malo doterali, suštinski mi smo ostali isti oni koju su bacali ruže na tenkove.

Živeti ne znači životariti. Život nam je dat da njime nešto postignemo, nešto uradimo. „OTPOR“ je bio produk uma. Opravdan otpor sistemu vrednosti koji je nametnut jednoj generaciji. Ja ne želim više da se plašim mladih ljudi koji ne znaju šta će sa svojim životom. Ne želim da se plašim njihovog bunta, jer je on usmeren ka destrukciji. Jer on nije produkt nezadovoljsta, već je produkt lenjosti. Životarenja.

Jednog jutra kada se budete probudili i budete mogli sebi da kažete: Juče sam uradio za sebe sve što sam mogao. To jutro ćete imati puno pravo da se bunite, a ne da očajnički želite vlast. A taj dan ćete se buniti jer nećete biti lenji da se menjate. Tako ćete menjati državu. Suštinski menjati svoj život i time doprinositi promeni, koja će biti stvarna.

A smo promena koja proizilazi iz istinske želje za boljim životom je stvarna promena. Takve promene ne dolaze ni od gladi, ni od žeđi, ni od zenice oka, ni od optimizma, ni od snova… Te promene dolaze od nas.

%d bloggers like this: