Arhiva | februar, 2011

„Zaštitite svoj balon“, rekli su nam

25 feb

Došla sam u Berlin na seminar o Polotičkoj ekonomiji u ratu, kako bih se bar malo približila odgovorima koji mi nedostaju. Jedno od pitanja koje me najviše muči u poslednje vreme jeste: Bez obzira na sve, kako se čovek jednog dana probudi, uzme oružije i ubije drugog čoveka. Kako neko može toliko da izmanipuliše ljude, da rade užasne stvari koje su radil u ratu na Balkanu? Ovom seminaru sam se radovala jer sam znala da će mu prisustvovati ljudi iz postkonfliktnih zemalja. I nadala sam se da će mi ovaj seminar pomoći da se odvojim od emocija kada pričam o ratu u Jugoslaviji.

Jedna od prvih radionica koju smo imali, me je navela na razmišljenje. Nas 20 je obeležilo svoje teritorije na podu. Svako je stao na svoju teritoriju. Dali su nam balone i i igle i samo nam rekli:  Vi sada treba da zaštitite svoje balone. Svako od nas je počeo da napada balone svog prvog komšije, štiteći svoj balon. Ubrzo svi baloni su bili uništeni. Svi smo imali svoju teritoriju,a niko više nije imao balon. Nikome nije ni palo na pamet to, da ako niko ne napadne nijedan balon, da će svi baloni biti bezbedni.

Nisu oni nama rekli da napadamo druge balone, samo su nam dali igle. A mi smo sami presudili da je logično da napadamo tuđe balone. Stavili su nas u određenu situaciju i dali nam sredstvo. Mi smo radili ono što nam je bio prvi instikt i ono što smo smatrali da je logično. Nismo mi nužno loši ljudi, ali smo iskorišćeni.

Nekoliko dana kasnije, provela sam ceo dan sa ljudima iz Izralea, sa kojima se ispostavilo, da imam mnogo zajenidničkih tema. Oni nisu predstavnici većine u Izrealu, oni su kao i ja, „izdajnici svoga naroda“. Pričali su mi o sve što se u Izrealu dešava i saznala sam da se mnogi delovi njihove priče preklapaju sa mojom. Čak ni pola sveta ne može da razdvoji osećanja koja delimo. To osećanje da patimo zbog odluka koje neko drugi donosi i da mi tu ništa ne možemo da uradimo. Naravno moji drugovima Izraelcima je mnoogo teže. Jer oni, svakog trenutka, mogu da budu pozvani da vode tuđi rat, rat u koji čak ni ne veruju.

Večeras smo gledali film o diktaturama i vojnim intervecijama. Film je sadržao puno scena nasilja, za koje uvek mislimo da nas neće pogoditi, ali nas uvek pogode. Dok sam gledala film, mislila sam o ljudima oko mene. Svakog trenutka ovo za njih može da postane realnost. Kako se živi sa tim?

Jedna devojka (koja živi u Izreaelu, ali je Arapkinja) je izašla na pola filma, u suzama. Krenula sam za njom, jer je mnogo puta tako neko krenuo za mnom. Bilo ju je teško gledati, jer sam gledala sebe. „Mi smo previše mlade za ovo“, pomislila sam. Sedele smo i pričale o ratu, o ljudima, o budućnosti, o neizvesnosti. Pričala sam joj o Tuzli, o bombardovanju, o bremenu koji mi srpstvo ostavilo u nasledje. Kako je teško znati ko si, jer deo tebe ne postoji dok ne nađeš odgovore na pitanja, koja ni sam više ne znaš. Rekla sam joj da i treba da plače, jer je to znači da joj je stalo. A to što nam je stalo, znači da imamo osećanja koja nam omogućavaju da ostanemo ljudi, iako nam svi govore da to nismo. To osećanje nam govori da ćemo možda, ako ikada ponovo budemo bili u situaciji da zaštitimo svoj balon, prvo promisliti i odlučiti da ne napadnemo tuđ balon . Tešila sam nju, a ustvari tešila sam sebe.

Kada sam počela da se bavim suočavanjem sa prošlošću, znala sam da će biti teško. Ali nisam znala da će zahtevati da potpuno preispitam sebe. Nisam znala da će me navesti na potragu za pitanjima, koja nemaju odgovore.  Ali ono što će mi uvek davati snagu jesu retki momenti kada znaš. Kada znaš da ono što radiš ima smisla i ako to od tebe zahteva da preispitaš sebe, onda očigledno ne poznaješ sebe dovoljno. Kada znaš da to ko si, duguješ tim retkim momentima. Uostalom kada znaš da, bar malo, nekome pomažeš da sazna ko je.

„Zaštitite svoj balon“, rekli su nam. Ali su zaboravili da napomenu da treba da ga zaštitimo od samih sebe.

„Nema meni jedne strane, dok si ti na drugoj strani“

15 feb

Ovoj vikend imala sam priliku da živim san svojih roditelja, bar na kratko. Naime svima su nam dobro poznate priče kako su naši roditelji išli na vikend u Trst, samo da bi kupili cipele. Moja drugarica i ja smo otišle samo na vikend u Sarajevo na koncert. Ni ja ni moja drugarica nismo veliki fanovi koncerata ali smo našle savršen izgovor malo da odemo do Sarajeva. Ja sam odlučila da idemo vozom, jer je železnica između Beograda i Sarajeva uspostavljana ponovo, posle 14 godina tek prošle godine. Činilo mi se romantično, ispostavilo se da je samo jako dugačko. Voz putuje 10 sati i prelazi 3 granice , postoje 4 pasoške kontrole i 3 puta se menjaju lokomotive. Od „crvenog pasoša bez mane“ naš je ostao samo crven, ali zaista granice država bivše Jugoslavije se prelaze „bez puno njakanja“.

Kada smo već ušli u BiH meni je počela da se stvara knedla u grlu, pogotovo kada sam shvatila da drugarica i ja prepoznajemo gradove na putokazima, samo po ratnim zločinima koji su se u tim gradovima dogodili. Navikla sam ja na taj osećaj bespomoćnosti kada sam u BiH, ali ne volim ga. Posle tako dugog puta, stigle smo u Sarajevo. Niko ne može da razume Sarajevo, dok ga ne poseti. Niko ne može da razume opsadu Sarajeva, dok ne poseti Sarajevo. Niko ne može da razume šta je gostoprimstvo, dok ne poseti Sarajevo. Niko ne može da razume kako izgleda kada pokušaš  da ubiješ grad, a grad preživi, dok ne poseti Sarajevo.

Ovaj put Sarajevo je bilo specifično: zato što meni nije bio prvi put da ga vidim, zato što ga M. dobro poznaje i zato što je A. prvi put ovde. Nas tri smo se u petak uveče upitile u neki izlazak, naravno nismo znale gde da idemo, pa smo pitale Neke momke na ulici za savet.  Kada su čuli naš dijalekat, skonatali su da smo iz Beograda i počeli da viču drugu koji je bio ispred nas: „Bolan, evo su ti rođice“. Nije prošlo ni 10 minta, a mi smo već svi zajendo sedeli u nekom kafiću, pili Sarajevsko i umirali od smeha. Jedan od momaka je objašnjavao A. kako je prolazio kroz tunel u vreme Opsade. A kada se već poprilično otpilo Sarajevskog počeli smo da pevamo Balaševićeve pesme. Na svoju sreću ili žalost ja sam jedina bila trezna i u mogućnsti da posmatram ljude oko sebe: svoje Prijatelje, svoje Poznanike, Ljude sa kojima pijem, Ljude sa kojima delim tajne… Ljude od kojih treba da me razdvaja Drina. Gledajuću i smejući se neznanju pevanja mojih Novih prijatelja, setila sam se svih onih dana, koje sam presedela u svojoj sobi zagledana u Mapu raspada Jugoslavije.

Ja o raspadu Jugoslavije dosta znam. Znam o zločinima, o ljudima, oružiju, vojskama, činjenicama, žrtvama, teritoriji, priči…. Razumem kako, na koji način, zbog čega, čime su ljudi ratovali. Ali u mojoj glavi postoji jedna velika praznina: Kako je od Onolike ljubavi, Onakvih naroda, Onakvih komšija došlo do rata. Kako su ljudi mogli da dignu oružije na one sa kojima su do skoro rodjendane slavili, kumovali jedni drugima, venčavali se.

Posle još nekoliko piva, krenuli smo na taxi da idemo kući. Hodajući Glavnom ulicom trudila sam se da ne zgazim nijednu Sarajevsku ružu, već mi je bilo dovoljno teško što one postoje, nisam htele još i da ih gazim. Volim što Sarajevo gaji kulturu sećanja na žrtve, žao mi je što te žrtve postoje. Pogrešna i besmislena politika predstavnika Moje zemlje ubila je ove ljude i mene ostavila da pazim, da ne zgazim Sarajevske ruže.

Sutradan nas je naš dragi prijatelj A.M. odveo do Tunela( koji je bio jedni izlaz iz grada tokom opsade). Gledajući Mapu opsade Sarajeva, razgovarali smo o preživljavanju i ratu. Ideš u rat, ideš jer veruješ u nešto ili nekom, spreman si na činjenicu da ćeš nekoga morati da ubiješ. Ali kako ubijaš grad 4 godine? Ja ne znam kako se nama to desilo „Mi nismo takav narod“, govorim. Iako ne verujem u kolektivnu odgovornost, smatram da su i dalje ljudi ti koji su uzeli oružije u ruke i pucali. Da niko nije hteo da puca, rata ne bi  bilo. U Jugoslaviji se nisu mrzeli komšija Hrvat i komšija Srbin. Već su se mrzeli političar Hrvat i politčar Srbin i to često bez ikakvog razloga. Ali niko nije odlučiio da ostavi puške, već je odlučio da puca. Jer lakše je bilo pucati, nego preispitati sebe i sve ono u šta veruješ.

Sve u svemu kada pogledam unazad ja zaista ne razumem podelu kao što je balkanska. Ne razumem podelu na Sarajevo i Istočno Sarajevo. Ne razumem podelu na nas i njih. Sve je ovo bila zemlja u kojoj su moji roditelji samo jednom vadili pasoš kada idu do Trsta.  Ta država ne postoji, ali postojimo mi. I dok smo mi tu, postoja će i neraskidiva veza među nama.

Dok sam odlazila iz Sarajeva, pogledala sam Večnu vatru i koliko god ona besmisleno gorela baš u Sarajevu. Shvatila sam da ona nije tu  da nas podseća na večno prijateljstvo muđu našim državama, već da nas svaki dan podseća na večno prijateljstvo među nama. Ljudima. Jer na kraju, to je jedino što je bitno. Jer bez njih, nema ni mene.

Anita (koja je imala mnogo malo godina, kada je Sarajevo bilo pod opsadom. I koja se igrala dok su njeni vršnjaci preživljavali. Ako moje izvinjenje nešto znači. Evo meni je jako žao)

%d bloggers like this: