Archive | novembar, 2011

Uprkos svemu i svima

7 nov

Dugo nisam bila Prištini, predugo.  I stalno odlažem taj put, čas nemam pare, nikada nema vremena, moram da učim i tako u nedogled. Zaboravila sam šta znači spakovati kofer u petak i otići u Prištnu za vikedn, pa tek u ponedeljak razmišljati o posledicama. A istina je da nisam imala dovoljno hrabrosti da odem. Svesno zbog svih već rečenih stvari. Nesvesno zbog straha da to nije Priština u koju sam uvek išla. Mislila sam da su se stvari promenile i da sam se ja promenila.

Prošlog utorka sam napravila tajni plan kako da odem u Prištinu. Koji se sastojao od nalažanja gde ću da spavam, kako da nađem pare, kako ću da nateram roditelje da me puste. Ali odluka je donešena. Ja u petak sedam u autobus i odlazim u Prištinu. I ništa me ne zanima. Ni barikade, ni politika. Idem da vidim svoje prijatelje i prijateljice. Idem da pijem kafu i da izlazim.

Kao i uvek, stvari se uvek same od sebe nameste. Dolazim u situaciju da prijateljima moram da obajšnjavam zašto neću spavati kod njih. Jer pored onih koje sam ja kontaktirala, neki su mi sami nudili da me ugoste, kada su čuli da dolazim.

U petak ujutru sedam u autobus. Negde na pola puta dobijam poruku na fejsu: „Dobrodošla u svoj grad“. Već kod benziske pumpe me hvata euforija i ne mogu da spavam.

U podne stižem u Prištinu. Jesam srećna, ali sam potpuno svesna da je moja sreća iracionalna. Nalazim se sa grupom koja je došla iz Beograda (Viziting). Ne skidam osmeh sa lica. Gledam njih, oni gledaju mene. Ja se smejem i sebi sam sama smešna. U Prištini sunce, lep dan. Ja u Prištni.

Uveče sedimo u kafiću svi zajedno. Prilazi nam dečko od 17 godina koji prodaje cigare. Kada je shvatio da smo iz Beograda, počinje da nabraja imena narodnjaka koje zna i da priča o bratsvu i jednistvu.

Sedem u taxi sa „dobro veče“.

Sledećeg dana u parku nas zaustavlja čovek sa pitanjem: odakle ste vi? Iz Beograda, odgovaramo. Kaže nam čovek: divno što ste došli, baš lepo.

Uveče, u klubu smo svi  malo pijani, u pozadini ide Dubioza.

Ja sedim i gledam. I Srbe i Albance. Pričaju, smeju se. Piju tekilu. Prolaze razni ljudi pored nas, niko ne obraća pažnju na kom jeziku pričamo. I shvatam da je Priština i dalje ista. Ali da bi to ostala, mi svi zajedno moram da se borimo protiv onih koji to žele da promene. Protiv S V A K O G A ko želi da nas posvađa. Ko nam kaže da se mi razlikujemo i da ne smemo da se družimo. Svako ko vam kaže da nije bezbedno da idete u Prištinu/Beograd laže.

Jer ja da sam odlučila da se plašim, ja bih propustila sve ovo. Propustila bih Prištinu. Ali ne ko grad, ne kao politiku. Propustila bih da svoj život poboljšam. Jer tek kada upoznam sve, ja mogu da upoznam sebe. A Priština jeste deo mene.

Sada shvatam da mi je žao svih onih koji se plaše, jer ne znaju čega se plaše. Žao mi je što nikada neće djuskati u Prištini uz Dubiozu i time shvatiti da su se ustvari plašili bez razloga.

„Toliko je stvari bilo u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo – trebalo je živeti“ I. Andrić

*Ovaj tekst je objavljen na sajtu magazina Kosovo 2.0

http://www.kosovotwopointzero.com/en/blog/people/despite-everything-and-everyone-08-03-2012

%d bloggers like this: