Arhiva | januar, 2011

Zato što verujem

22 jan

Kada god mi treba inspiracija za život u Srbiji ja guglujem Đinđića. Samo kada pročitam jedan Negov tekst ili odslušam jedan Njegov govor, ja dobijem snagu da živim  Ovde.

Danas sam naletala na 128. epizodu Peščanika, snimljenu 21.marta 2003. godine. To je prva epizoda posle ubistva Zorana Đinđića. Gosti emisije bili su Nenad Prokić, Borka Pavićević i Teofil Pančić.

Slušajući ih vratila sam se u to vreme. Sav taj užas, tuga, neizvesnost kroz oči deteta, koje sam tada bila. Meni se to tada, a ta misao me nije ni napistila sada, činila kao najstrašnija stvar na svetu. I bila je. Ali ja to ubistvo tada nisam mogla da razumem. U razgovoru ovo troje fenomenalnih ljudi smetao mi je optimizam, koji nose u sebi. Ta neka svetla tačka Zoranovog ubistva, koja će naterati ljude da se promene, koja će pomoći društvu da se razvije. Opravdanost njegove žrtve, za ovu državu.

Kada se emisije završila, ja nisam mogla da razaznam da li je emisija snimljena 2003.  ili 2011. godine. Jer sve ono o čemu su oni pričali pre 8 godina je i dalje naša današnjica. Kao da nas je neko osudio da živimo u vremenu loše ekonomije, nezaposlenosti, bednog života, korupcije, Mladića, Kosova, Koštunice, huligana, Cece, Karleuše, Anfilohija i naravno političke pozadine Đinđićevog ubistva o kojoj svi pričaju, ali svi ćute.

Često me ljudi pitaju: Ako ti je toliko loše ovde zašto se ne odseliš? Mogla bih. Nisam jedna od onih ljudi koji se vezani za ovu zemlju. Smatram da dom može da bude bilo gde, gde se čovek oseća svojim. Mogla bih da živim u zemlji gde mi kolege na fakultetu ne ostavljaju kalendar sa likom ratnog zločinca. Mogla bih da živim u zemlji u kojoj ne moram da brinem da li ministar spoljnih poslova uradi ovo ili ono, jer to direktno utiče na mene. Mogla bih da živim u zemlji u kojoj neću imati noćne more od komemoracija žrtava rata. U zemlji gde me neće pratiti miris leševa, senka prošlosti, i srpstvo.

Ali ako ja odem odavde onda će Zoranova žrtva biti potpuno uzaludna. Ako svi Mi odemo, ko će onda ostati da se bori? Ubistvo Zorana Đinđića je i dalje ostalo nešto što ja ne razumem. Pobeda zla nad dobrim je nešto čemu nisam učena i u šta ne verujem. I ne mogu da verujem da je zlo pobedilo Nas. Razmišljajući o ovome, našla sam sebe kako tražim viši smiso Zoranove smrti, ali ne njegovog ubistva, već smrti ove države. Jer do sada bi već moralo da bude bolje. Zar ne?

Ali Zoranovu ideju smo zaboravili i sahranili je u aleji velikana. I teško nam je da je se prisećamo. Jer ako i dozvolimo sebi da je se prisetimo, odmah se negde duboko u nama budi osećaj stida i sramote. Jer smo, na prvom mestu,dozvolili da ideja umre, i zatim smo se samo priključili zaboravu. Jer nam je tako lakše.

Kada me pitaju zašto se ne odselim odavde, kada je sve tako loše. Ja uglavnom odgovaram: Zato što verujem

u sve one pozitivne stvari koje mi daju snagu. Verujem da je Zoranovo ubistvo bilo potpuno besmisleno, ali da je tako moralo da bude, jer drugačije nikada ne bismo naučili. I tek sada razumem njegove reči: „Ja želim sve da uradim za vas, ali ne mogu da uradim umesto vas, voleo bih da mogu, ali ne mogu!“  On jednostavno nije mogao da ovu zemlju učini boljom sam, zato je ostavio Nas da završimo započeto.

A ja znam da su ljudi koji nose Zoranovu ideju u sebi tu oko mene. I samo čekamo da odrastemo dovoljno da završimo ono što Nam je Đinđić ostavio u nesledstvo.

 

Advertisements
%d bloggers like this: