Arhiva | decembar, 2010

Četri reči za savršen život

21 dec

Od kada sam se letos vratila iz Prištine, stalno razmišljam o tome kako želim da se vratim. Jer koliko god glupo zvučalo Priština je za mene siguran grad. Ali ne siguran u smuslu da se ja tamo osećam bezbedno, tj da me niko neće fizički napasti, ne. Siguran za moju dušu. Znam da zvuči patetično, možda čak i suludo. Ali moja duša se svaki put oporavi kada sam u Prištini. I ne, ovo nemam nikakve veze sa politikom, niti sa mojim nacionalnim identitetom. Ovo je čista ljudska potreba za srećom. A dok sam u Prištini, ja sam srećna. I koliko god se puta iznervirala zbog političara i cele ove situacije sa Kosovom, uvek se u Beograd vratim poznajući sebe mnogo bolje. Jer svaki boravak u Prištini mi daje nadu. Nadu da je bolja budućnost moguća i da postoje neke stvari koje Niko i Ništa ne mogu da unište.  Jer kada se sve stiša i sva svetla se ugase, mi ostajemo samo dvoje ljudi u sobi, koji čekaju da se svetlo upali. A mrak ne poznaje ni nacionalnost, ni boju kože, ni veroispovest. Svi mi čekoamo bolji život i svi problemi da prodju, a usput se trudimo da živimo što je bolje moguće.  I hvatamo se za svaki plamičak koji se pojavi i ponekada se na taj plamičak opečemo. Ali se i dalje nadamo i dalje se trudimo jer život i treba da bude takav.

Šansu za odlazak u Prištin u sam videla u predstojećim izborima. Znajući da će dosta ljudi koje poznajem, biti na Kosovu u vreme izbora. Naravno iskoristila sam tu šansu i otišla za vikend u Prištinu. Moji roditelji su standardno negodovali zbog moje odluke. „Jel baš moraš sada da ideš, u vreme izbora?“ pitala me je mama. Ali ja da sam čekala da se na Kosovu ništa ne dešava, nikada ne bih mogla da idem. A iskreno bila sam uzbudjenja povodom prvih višestranačkih izbora. I smatrala sam da nekako u Beogradu neću dobiti pravu sliku šta se se na Kosovu dešava. I bila sam u pravu.

Čim sam stigla i ugledala dobro mi poznate ulice i zagrade, svi moji problemi i brige su nestali. Ali nije to do grada, više je do osećaja koji sam imala uvek u Prištini. I svaki put kada se vratim i taj osećaj se vrati. A jako je lep osećaj kada sretneš ljude na ulici koji ti se mnogo obraduju i trude se da ti se obrate na tvom jeziku, jer na taj način žele da te ispoštuju. Divan je osećaj kada imaš koga da pozoveš u tudjem gradu, jer ti treba pomoć, a taj neko je više nego voljan da ti pomogne. Još lepše je kada te drugarica vodi na večeru da bi ti saopštila da se udaje, ali mora sa tobom da se dogovori oko datuma, jer želi da ti dodješ na svadbu. Nisam ni stigla u Prištinu, a već je Priština uspela da me iznenadi. U telefon sam stavila karticu, koju mi je nepoznati čovek poklonio, jer moja nije radila. Možda i izbori nisu prošli kako sam se nadala. A nadala sam se da je Kosovo bar nešto naučilo od Srbije. A to je da ne ponavlja iste greške iznova. Možda i nije sve tako divno kao što ja doživljavam.

Sedeći u jednom restoranu sa dve predivne devojke, primetila sam da svaki put dok pričamo o mentalitetu, politici, momcima, koristimo izraz „naši narodi“. Kao da medju nama ne postoji razlika. Te dve devojke su mi pokazale koliko iste živote vodimo. Prijateljstvo sa njima je nešto što će mi uvek ulivati nadu da ljubav uvek nadjača mržnju, ma koliko mržnja bila moćna.

Beograd će uvek biti dom, ali Priština će uvek u meni buditi osećaj sigurnosti. Sigurnost da će jednoga dana sve biti bolje.

A da ne zaboravim: Ja znam samo četri reči na albanskom : hvala, živeli, odjebi i volim te. I te četri reči su mi sasvim dovoljne da u Prištini živim savršen život.

Posvećeno svim mojim prijateljima, koji Prištinu čine ovakvom.

%d bloggers like this: