Sve do dna, pa nazad sve ispočetka

28 jun

Pre početka

Drage i dragi

Ovo je moje pismo posvećeno tebi, koji ovo čitaš. Ako si se i ti danas ceo dan nervirao/la. Ako i tebi sve ovo deluje suludo. I da nije vredno ovog jednog života koji imaš. Da, obraćam se tebi, sa molbom da još malo izdržiš i ostaneš još malo ovde. U ovoj državi, kažem državi iako tebi izgeda kao da država je ova država sprdnja. Tako izgleda i meni. Ispričaću ti bajku, koja je puna dobra i zla. Ali u kojoj na kraju dobro uvek pobeđuje.

Početak

U noći između 6. i 7. maja ove godine ja sam plakala. Dugo sam plakala. Bila sam umorna, bila sam razočarana i bilo mi muka od svega. Tada sam shvatila šta smo uradili. A još mi je teže bilo to što sam ja odgovorna za to. Jer na sve ostalo što se u prošlosti dogodilo, ja nisam mogla da utičem. Ali ovo se događa tu pred mojim očima i ja u tome učestvujem. Zato sam ja plakala, osećala sam se bespomoćnom.

U noći izmedju 20. i 21. maja sam pija rakiju. Nisam slavila, čitala sam sa drugaricama ovlašćenja predsednika. Te večeri više nisam imala razočarenja u sebi. Sve mi je govorilo kako se ovo priča završava.

Od tada do juče sam menjala mišljenja i raspoloženja.

Danas, eh danas. Danas je bio dan pun svega. I SNS-a i Dačića i Kosova, prošlosti, budućnosti, odlaska, ostanka. Dan je bio pun tuge i radosti, besmisla i nekog čudnog smisla. U vazduhu se oseća nešto, što ja još uvek ne mogu da definišem. Ali danas su svi imali mišljenje. 

Ja sam se danas pogledala u ogledalo i dobro se zapitala šta želim od svog života. Otvorila sam po ko zna koji put sajtove sa američkim fakultetima. I povremeno pogledala vesti. 

I onda sam na zidu svoje sobe, spazila plakat DOS-a, na kome piše: Да истерамо ствари до краја. Tada sam ugasila sve sajtove sa američkim fakultetima. Zašto?

Jer ništa nismo isterali do kraja. I da, odvratno je što je Toma predsednik, Dačić premijer, Vučić ministar za EU integracije, Dunkić ministar privrede, što preokret nije presao cenzus u Beogradu. Sve je to odvratno. I mi ćemo preveliku cenu za to platiti.

Ali upravo je to ono zbog čega moramo da se još više borimo. To je motivacija. Ne smemo im dozvoliti da nas oteraju, da nas obeshrabre. Navikli na loš, a ne loše ne sme se biti naviknut jer je upravo to, šta oni hoće od nas. Protiv lošeg se bori. I sada znamo šta je loše. I sada znamo gde smo pogrešili. I šta moramo da popravimo.

Ne možemo da padamo beskonačno, moramo u jednom trenutku da počenemo da se dižemo. 

Ova priča ima srećan kraj, jer ima vas. Koji niste danas odustali, nego ste shvatili da moramo da budemo bolji, jer ovo do sada nije bilo dovoljno. Zato priznajmo danas poraz i sutra sve ispočetka.

Kraj

Mi smo srećni ljudi i sve je ovo iza nas. Sve smo ovo preživeli i izborili se za život kakav zaslužujemo da živimo. Kakav smo oduvek želeli da živimo. 

 

 

Dobro jutro?

13 feb

Poslednjih dana moj dan izgleda ovako.

Ujutru ustanem, proverim fejs i tviter, proverim vesti. Iznerviram se, počinje da me boli želudac. Dobro jutro.

Uz jutarnju kafu pregledam novine. Nasmejem se Blic stripu i sa tatom raspravljam  o politici. Ako sam baš „dobro“ raspoložena, počnem da se svađam oko rata i Kosova. U posebnim prilikama završimo i na međunarodnoj zajednici. Nikada ne dolazimo ni do kakvog konsenzusa, već on samo ode na posao.

Ostatak mog dana izgleda tako što idem od jedne kancelarije do druge, ili na fakultet. Usput pogledam šta se dešava na Kosovu, pošto mi Srbija nije dovoljna. Ali proverim i barikade na Severu i blokadu na jugu.

Uveče uglavnom idem u kafanu, kafić, klub… Ili čitam, gledam seriju, učim.

I svaki dan iznova.

Tu i tamo, čujem nešto novo. Neko me nekada inspiriše ili motiviše. Ali sve je to kratkotrajno. Osećam se da moj život, živi bez mene. Osećam se kao da nemam uticaj ni na šta što se oko mene dešava.

Ranije sam se ljutila kada su ljudi bili pesimistični ili kada su meni pokušavali da „otvore oči“. Sada ih razumem. Moja generacija nije generacija koja će promeniti svet.  Svaki dan ja pokušavam da ostanem vedra i pozitivna, ali ne ide. Jer gde god se okrenem nešto ne valja. Ne razumem i dalje apatiju, ali počinje da mi bude jasno zbog čega ljudi odustaju. Zbog čega odlaze. I zbog čega ja ne mogu da im kažem da se vrate.  Nemaju čemu da se vrate.

A ova država u večnoj tranziciji ne sme sebi da dozvoli da joj mladi ljudi odlaze. Ona mora da im ponudi nešto zbog čega je vredno jedan mladi život posvetiti ovoj državi. Jer ako svi odemo, ko će ostati da se bori? I ko će ostati da pomogne budućim generacijama da urade ono što mi nismo.

Moje drugarice kažu da sve je ovo vredno ako si bar jednu osobu u životu naveo da se promeni. I jeste. To je poslednja slamčica za koju se držim.  I ne znam šta će da se dogodi kada više toga ne bude bilo.

Je l ste srećni? Koliko ljudi poznajete koji su srećni?

Ujutru ustanem, proverim fejs i tviter, proverim vesti. Iznerviram se, počinje da me boli želudac. Dobro jutro hrabri ljudi, koje i dalje boli želudac kada pogledate vesti. Ali koji se i dalje budite u zemlji Srbiji. Dobro jutro svima vama koji i dalje verujete i koji se borite za prave vrednosti i za zemlju onakvu kakvu želite.

Nemam zbog čega da ostanem, sem zbog vas.

Svrha posete Kosovu: Ljubav

18 dec

U petak smo Drugarica i ja krenule u Prištinu na Konferenciju. Znala sam da se vraćamo u subotu uveče i da nema šta novo da mi se dogodi za jednu noć i jedan dan.Uostalom mislim da sam o Prištini napisla sve što sam imala ove godine. Sada vidim da nije bitno da li ja idem u Prištinu na jedan dan ili na mesec dana. Priština će uvek moći da me iznenadi i sve dok je tako, ja ću o Prištini pisati.

Krećemo iz Beograda oko 13h. Nas dve i još 6 ljudi koji nikada nisu bili u Prištini. Kada smo prešli administrativni prelaz i došli na granicu, vozač je pitao koja je svrha naše posete Kosovu. Svi su rekli konferencija, semo je moja drugarica rekla: Aniti je ljubav.  Na to su se neki smejali jer nisu razumeli, ja sam se smejala jer sam vrlo dobro razumela na šta cilja.

Došle smo u Prištinu, mene je naravno odmah uhvatila euforija. Našle smo se sa prijateljima, otišle u klub, pričali, pili… Pre nego što smo promenili lokal otišla sam da se nađem sa drugaricom. Sa tom drugaricom je došla i njena koleginica samo da me upzna, jer smatra da je ono što ja radim izuzetno dobro i hrabro. Kaže mi da će sve biti u redu dok ima ljudi kao što sam ja. Poklanja mi šolju na kojoj je slika Prištine. Plačem.

Sa drugaricom nastavljam put do drugog kluba. Ona mi priča šta sve ima novo kod nje. Novosti su nam skoro iste. Dolazim u klub i prilazim šanku da uzmem piće. Vlasnik kluba mi kaže: Vratila si se? Naravno da sam se vratila, odgovaram. Posle kraće priče on povezuje moj blog sa mnom i kaže mi da pijem na račun kuće, zbog toga što radim i pišem. Srećna sam.

Posle duge duge noći vraćam se u hotel. Ujutru gledam ljude na konferenciji i shvatam da su svi premoreni. Pričamo o odosu Srbije i Kosova. Ali ja shvatam da je, to što su svi toliko premoreni  mali korak ka uspostavljanju boljih odosa. Ako su svi premoreni to znači da su svi izašli sinoć i da su se dobro preveli, znači da su srušili predrasude koje su imali. Mi o našem odnosu ne treba da pričamo, već da ga živimo. A naš odnos upravo tako treba da izgleda: Neki mladi ljudi koji sede premoreni od zajedničkog izlaska i razgovaraju o problemima koji ih okružuju.

Nisam ja počela da plačem kada sam dobila šolju jer sam dobila poklon. Ne, plakala sam jer mi je stalo. Ja sa Diellom osećam ogormnu bliskost, iako sam sa njom provela jedan minut. Jer je njoj stalo, jer njoj znači. Ta šolja će od danas svako jutro da me podseća da nikada ne odustanem od onoga u šta verujem. I da postoje ljudi zbog kojih je sve to vredno raditi. Ta šolja predstavlja jednu ženu o čijem životu ja ne znam ništa, sem da veruje da dok postoje ljudi kao ja, postoji i bolja budućnost. Ta šolja za mene jeste bolja budućnost.

Nisam bila srećna što mogu samo da pijem besplatno u klubu. Bila sam srećna jer neko poštuje ono u šta ja verujem. U Cerm de la crem ja ću ići uvek, jer se tamo osećam dobro. Jer nam tamo puštaju Dubiozu i nije ih briga odakle smo. Tamo  se ja osećam uvek dobrodošlom.

Iz Prištine me prati prvi sneg. Zamišljam želju. Da mi ljubav uvek bude svrha posete Kosovu, čak i onda kada idem iz nekog drugog razloga.

Vratila sam se kući, jedva čekajući da ispričam šta mi se sve dogodilo. Bledo su me pogledali i prešli na drugu temu.

Za kraj

13 dec

Bila je ovo godina koja nije obećavala mnogo. Počela je sasvim obično, uz puno alkohola, sa dragim ljudima. Počela je sa saznanjem da neće biti laka, a i da je predizborna. Meni je počela specifično, jer je ovo prva godina u koju nisam krenula sa Novogodišnjim odlukama. Kako joj se prebližava kraj, sve više čujem da ljudi govore: jedva čekam da se više završi ova godina. A istina je ni sledeća neće biti ništa bolja. Ili kao što stih jedne pesme kaže „Gotvo je, ali još uvek nije kraj“.

A zašto ni sledeća godina neće biti išta bolja? Jer se i 1. januara ja budim kao ja. Ništa drugačija nego 31. decembra. Ali zapravo kada malo pogledam unazad, setim se:

Izračunala sam da sam ove godine 60 dana bila van Beograda. Putovala sam od Srbije, preko celog regiona, pa sve do Amsterdama. Radovala sam se Prištini i Sarajevu i prvi i drugi i treći put ove godine. Onda kada smo najmanje očekivali, najbolje smo se proveli. Odljubila sam se, pa sam se ponovo zaljubila. Probala sam neke nove stvari, ali sam se i prisetila nekih koje sam davno zaboravila. Sa dve neverovatne devojke sam čekala jutra. Gledala kako se drugaricama srce slama tu preda mnom. Provela mnogo noći u stanu na Vračaru, u kafani na Vračaru. Tanja je dolazila, pa je ponovo odlazila. Plakala sam na betonskom zidu, ali se i smejala tome. Polagala ispite, padala metodologiju. Smrzavala se apsoluto cele godine. Smejala sam se. Radila sam sve ono u šta verujem. Pila sam, puno sam pila. Ali sam i 4 meseca bila skroz trezna. Smršala sam 20kg, pa sam se ugojila 5kg. One su ostale pored mene, čak i bliže nego ikada. Radovala sam se hapšenju Mladića, ali sam i plakala nad Sarajevom, Srebrenicom…

I tako dalje i tako dalje. Možda onima koji me ne poznaju, ovo nema nikakvog smisla, ali je zapravo prosto.

Moja poenta je da se svaka godina od predhodne razlikuje po sitnicama. Malim stvarima. Problem jeste u tome, što ljudi ne vide male stvari, dobre stvari. Nabrajaju samo loše. Pa ok, bila je loša godina, ali bila je i dobra. I lepi i ružni trenuci čine jednu godinu vrednom pomena. Zato nemojte jedva čakati da se ova godina završi, već se potrudite da uradite nešto po čemu ćete ovu godinu pamtiti. Bilo dobro ili loše. Budite hrabri.

Jer nekada se neke kockice skolpe i poklope i neki meseci se pomrače pa ipak ispadne sve kako treba. Ljudi se menjaju i odaze, a neki novi dolaze. I svašta se dešava. A jedino što mi od toga imamo jeste prošlost i sećanja koja zauvek ostaju sa nama. Pa vi sada vidite šta želite da pamtite.

Uprkos svemu i svima

7 nov

Dugo nisam bila Prištini, predugo.  I stalno odlažem taj put, čas nemam pare, nikada nema vremena, moram da učim i tako u nedogled. Zaboravila sam šta znači spakovati kofer u petak i otići u Prištnu za vikedn, pa tek u ponedeljak razmišljati o posledicama. A istina je da nisam imala dovoljno hrabrosti da odem. Svesno zbog svih već rečenih stvari. Nesvesno zbog straha da to nije Priština u koju sam uvek išla. Mislila sam da su se stvari promenile i da sam se ja promenila.

Prošlog utorka sam napravila tajni plan kako da odem u Prištinu. Koji se sastojao od nalažanja gde ću da spavam, kako da nađem pare, kako ću da nateram roditelje da me puste. Ali odluka je donešena. Ja u petak sedam u autobus i odlazim u Prištinu. I ništa me ne zanima. Ni barikade, ni politika. Idem da vidim svoje prijatelje i prijateljice. Idem da pijem kafu i da izlazim.

Kao i uvek, stvari se uvek same od sebe nameste. Dolazim u situaciju da prijateljima moram da obajšnjavam zašto neću spavati kod njih. Jer pored onih koje sam ja kontaktirala, neki su mi sami nudili da me ugoste, kada su čuli da dolazim.

U petak ujutru sedam u autobus. Negde na pola puta dobijam poruku na fejsu: „Dobrodošla u svoj grad“. Već kod benziske pumpe me hvata euforija i ne mogu da spavam.

U podne stižem u Prištinu. Jesam srećna, ali sam potpuno svesna da je moja sreća iracionalna. Nalazim se sa grupom koja je došla iz Beograda (Viziting). Ne skidam osmeh sa lica. Gledam njih, oni gledaju mene. Ja se smejem i sebi sam sama smešna. U Prištini sunce, lep dan. Ja u Prištni.

Uveče sedimo u kafiću svi zajedno. Prilazi nam dečko od 17 godina koji prodaje cigare. Kada je shvatio da smo iz Beograda, počinje da nabraja imena narodnjaka koje zna i da priča o bratsvu i jednistvu.

Sedem u taxi sa „dobro veče“.

Sledećeg dana u parku nas zaustavlja čovek sa pitanjem: odakle ste vi? Iz Beograda, odgovaramo. Kaže nam čovek: divno što ste došli, baš lepo.

Uveče, u klubu smo svi  malo pijani, u pozadini ide Dubioza.

Ja sedim i gledam. I Srbe i Albance. Pričaju, smeju se. Piju tekilu. Prolaze razni ljudi pored nas, niko ne obraća pažnju na kom jeziku pričamo. I shvatam da je Priština i dalje ista. Ali da bi to ostala, mi svi zajedno moram da se borimo protiv onih koji to žele da promene. Protiv S V A K O G A ko želi da nas posvađa. Ko nam kaže da se mi razlikujemo i da ne smemo da se družimo. Svako ko vam kaže da nije bezbedno da idete u Prištinu/Beograd laže.

Jer ja da sam odlučila da se plašim, ja bih propustila sve ovo. Propustila bih Prištinu. Ali ne ko grad, ne kao politiku. Propustila bih da svoj život poboljšam. Jer tek kada upoznam sve, ja mogu da upoznam sebe. A Priština jeste deo mene.

Sada shvatam da mi je žao svih onih koji se plaše, jer ne znaju čega se plaše. Žao mi je što nikada neće djuskati u Prištini uz Dubiozu i time shvatiti da su se ustvari plašili bez razloga.

„Toliko je stvari bilo u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo – trebalo je živeti“ I. Andrić

*Ovaj tekst je objavljen na sajtu magazina Kosovo 2.0

http://www.kosovotwopointzero.com/en/blog/people/despite-everything-and-everyone-08-03-2012

Loš deža vi

28 okt

Pre neki dan sam srela dve drugarice iz gimazije, sa kojim sam se dosta družila. Obe su vrlo talentovane umetnice. Jedno od prvih stvari koje su mi rekle kada smo se posle dužeg vremena srele bila je: “ Šta ti misliš o svemu ovom što se događa u Srbiji? Mi pizdimo i stalno mislimo kako je tebi koja se time baviš“. Pitanje je na mestu. Iz daljeg razgovora sa njima,  shvatila sam da planiraju da se odsele u inostranstvo sledeće godine.

Ja to razumem. Njima ova zemlja ništa nije pružila. One pokušavaju da žive nabolje što znaju i da usput rade ono što vole. One to ovde ne mogu i u poslednje vreme retko nalazim ljude koji to mogu.

Pokušala sam pre neki dan da napravim petogodišnji plan. Nisam uspela, ali ne zato što ja ne znam šta ću sa svojim životom. Ne. Nisam mogla da ga napravim jer  ne znam ni da li ću živeti ovde narednih godina. Jer ne znam da li će se sutra zaratiti. Ili da li će me neko na ulici prebiti.

Pre 15 godina kada bih pitala svog tatu zašto ne može da ostane kod kuće da se igramo, nego mora da ide na protest, uvek bih dobijala isti odgovor:  „Da bi ti živela bolje“. A meni se sve čini da živim bolje, ali imam neki osećaj da ću i ja svojoj deci davati isti odgovor za 10 godina. Jer samo kada otvorim novine ja shvatim da se istorija ponavlja. Samo se to ponavljanje istorije ne vidi jer je  prekriveno parolom „bolje je nego što je bilo“.

Barikade na Kosovu, ubistvo na Novom Beogradu iz sivog BMW-a, ubistvo policajca tokom krađe Komercijalne banke, napad na devojku koja je nosila Prajd majcu, hapsenje branitelja/ka ljudskih prava, čovek sa kalašnjikovim na ulicama Sarajeva. Ali i bujanje nacionalizma, ista retorika političara, veličanje ratnih zločinaca, istoričari pogrešne istorije, građani koji samo preživljavaju, nerešeni problemi iz prošlosti.

I omladina koja mrzi Srbe, Hrvate, Albance, Bosance, Bošnjake, muslimane, pravoslavce, katolike, jevreje. Omladina koja mrzi i njih i nas, a usput đuska uz  „Volim devedesete“.

I mi koji nismo ništa pametniji, niti smo nešto naučili na svojim greškama. A i isti smo ljudi koji smo bili.

Deža vi (već viđeno) je snažan utisak da smo već videli nešto što inače vidimo prvi put u životu.“

Parada srama

18 sep

Ovih dana se priča o održavanju Parde ponosa. Naravno, svako ima nešto da kaže, a retko ko zapravno govori nešto što je zaista bitno. Parada ponosa mora da se održi jer svako ima pravo na okupljanje, politički protest i zaštitu policije. To su „ona naša ljudska prava, koja imamo od trenutka kada dođemo na ovaj Svet“. Dobro je poznato da je organizovanje Parade ponosa imalo veliku političku podršku prošle godine. I da policija zaista jeste uradila sjajan posao, što se tiče obezbeđivanja.

Zašto je ova godina drugačija?

Logično bi bilo da ako si nešto podržavao prošle godine, podržavaćeš i ove. Prošle godine su svi davali jasne signele. Tadić je primio delagaciju, javno podržao održavanje. Oni koji su bili protiv, govorili su to i zbog toga bili moralno osuđivani. I Prajd se održao. A kada su huligani polomili Beograd i izazvali „rat“ sa policijom i to su svi osudili. Pričalo se da tako nešto ne sme da se ponovi, kako je to neprihvatljivo itd.

Ali taj BUM oko Prajda se brzo završio. Počelo je nekoliko kampanja, pokusaj borbe protiv nasilja. Ali ništa nije imalo velikog uticaja na one na koje se odnosilo. Oni što su bili privedeni i uhapšeni su brzo pušteni. Ta „naša deca“ su se ujutru probudila kao loši ljudi, i dalje bez odgovornosti za svoje postupke i dalje puni mržnje, izmanipulisani, i dalje tražeći krivce u svuda, sem u sebi.

Isti ti ljudi koji su razbijali Paradu prošle godine, danas lepe nalepnice: „stižemo“, ali zapravo oni nikada nisu otišli.

Političari, politička elita, intelektualci, intelektualna elita. Svi oni kojima se ruke tresu kada pomisle na izbore. Sramno je što političari/ke ne smeju jasno da podrže  Prajd, jer ne smeju da se zamere glasačima. Sramno je što demokratskim glasačima Prajd smeta. Ali najgore je što demokratski orijentisani političari i dalje ne razumeju suštinu demokratije. A možda je i razumeju ali zbog fotelja prodaće sve. Čak i one vrednosti koje nisu na prodaju.

Nije Parada ponosa sramna. To su hrabri ljudi, koji će se uvek boriti za ono u šta veruju. Uvek će ustati i reći šta misle, makar to za posedicu imalo da stoje sami. Parada srama su političari, koji se ove godine plaše i koji su ove godine kukavice. Političari koji su zaboravili da ljudska prava imamo uvek i bez obzira da li je predizborna godina ili ne.

Prošle godine mogla sam sve da oprostim državi, ali ove godine ako se scenario ponovi, to je vaša odgovornost. Jer niste učinili ništa, ni poslednjih par dana, niti protekle godine. I treba da vas bude sramota, jer ste pokazali koliko ste nemoćni i ponovo na pogresnoj strani.

%d bloggers like this: