Tamo gde poljubac rešava stvar, oružje nije potrebno.

14 avg

Ovih dana sam samo čekala da se probudim i da vidim da smo u ratu ili oružanom sukobu. Naravno mislim na Kosovo. Dobro je poznato da ja podržavam nezavisnost Kosova. Mada je možda manje poznato da zbog toga ima velike probleme. Ali ja sam se nekoliko hiljada puta uverila da je moj stav ispravan. Tako da stojim iza toga, ma koliko nekada to bilo teško.

Zbog moje lične povezanosti sa Kosovom, ja sam još teše preživljavala ovu situaciju. To jeste iracionalni strah. Moj strah da neću moći da odem u Prištinu i popijem kafu sa svojim prijateljima. Ili da neću moći da odem na Dokufest u Prizren. Mada moj strah nije povezan sa fizičkim prisustvom na Kosovu. Moj strah je da to više neće biti Kosovo u kom sam ja bila.

Ja čvrsto verujem da su moja prijateljstva sa kosovarima jaka. I ne brine mene da će oni mene prestati da vole. Voleli su me i do sada, moja nacionalnost im nije smtala. Kao što meni nije smtala njihova.

Ali ja sam odrasla slušajući priče kako su se braća ubijala. Kako su komšije dizale oružije jedni na druge. Moji prvi koraci su praćeni reportažom o napadu na Vukovar. Moj deveti rodjendan je proslavljen u podrumu zbog vazdušne opasnosti. Zar moj strah nije opravdan?

Zar nije opravdano što se plašim novog rata.

Strahujem da će sve što sam ja gradila godinama biti uništeno jednim metkom. Ne zato što moja prijateljstava nisu dovoljno jaka to da izdrže. Već jednostovno zato što metak kada pogodi srce, srce prestaje da kuca. I ne mora da ubije čoveka, ali može da mu ubije dušu. Nažalost, ali Ovde metak je jači od svega ostalog.

Evo, plašim se rata. Plašim se za svoje prijatelje, palašim se za sebe. Plašim se da Priština više neće biti moja sigurn mesto. Plašim se da će ratom meni biti oduzeto ono u šta najviše verujem.

Ali ljubav. Tako lepa, tako jaka. Kako uopšte dolazimo u situaciju da ljubav preispitujemo. Tamo gde poljubac rešava stvar, oružije nije potrebno.

Ne mislim da stvar oko Kosova može jednostavno da se reši. Niti da mžemo da zatvorimo oči i da zamislimo da je sve ok. Ali dosta je oružija bila, dosta je rata bilo. Očuvajmo ono bar malo ljubavi što među nama postoji. Ni jedni ni drugi ne oduzimajte mi ono što najviše volim. A najviše volim da dodjem u Prištinu i popijem kafu, da moji drugari iz Prištine dodju u Beograd i popiju kafu. Ali to je već na nama.

Jer TA kafa ma koliko goraka bila i dalje je najlepša stvar na svetu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: