trip to nowhere, my trip to kosovo

26 jul

the Dan IV i V

22. jul. 2010

taj dan je bio izuzetno važan za sve nas. Ili kako bi naš i profesori na AUK-u rekli living history.  Svi smo znali da će ono što se dogodi danas uticati na budućnost i Srbije i Kosova. Bio je to dan kada je Medjunarodni sud pravde davao svoje mišljenje o Nezavisnosti Kosova.

Uzbudjenje je raslo iz sata u sat. Fakultet nam je onogućio da gledamo direktan prenos u Kafiću preko puta. Nekako sam već znala šta da očekujem, ali odslušati tu presudu u Prištini sa ljudima iz celog sveta, medju kojima su i Srbi i Albanci dobijalo je na težini.

i rečeno je! Albanci su se radovali, ali pre nego što su ispustili prvi krik sreće, pogledali su u mene, tražeći dozvolu da to urade. Ja sam se nasmejala, a šta bih drugo mogla.  Sramota me je što predstavnici Srbije pokazuju koliko su glupi, pokazuju koliko gledaju samo svoj interes. Njih nije briga za Kosovo, da ih je briga ne bi tolike pare potrošili na ovu Presudu. Šta će Vam teritorija, ako sve ljude izgubite? Ono što teritoriju čini vrednom, jesu ljudi koji žive na njoj. Bilo bi lepo kada bi malo pokušali da razmislite o ljudima!

Kasnije tog dana, nisam znala kako da se osećam, nisam znala šta da mislim. Sa jedne strane sam želela da budem srećna zbog Kosovara, ali sa druge strane osećala sam se kao da moj budćnost propada- baš tu ispred mene.  U moru svojih osećanja počela sam da preispitujem svoju budućnost, odluke koje sam donela, sve ono što sam ikada uradila. Na kraju došla sam do vrlo prostog zaključka: Ako se ova politička agonija nastavi, ja nemam šta da radim u zemlji Srbiji, sa li bez Kosova.

Kasnije tog dana odlučila sam da ipak budem srećna zbog svih mojih prujatelja koji žive ovde, jer je njima budućnost krenula na bolje.  Uveče smo svi zajedno otišli u grad. Izgledalo je to kako ja volim da kažem, jedan sto, ceo svet. Ispostaviilo se da ja sednem pored jednog Albanca, koji živi na Kosovu. Započeli smo da priču o Kosovu, Srbiji, politici, životu uopšte. Ubrzo sam saznala da je otac tog Dečka, ubijen za vreme rata na Kosovu. Ubila ga je srpska vojska. A evo njegov sin upravo sedi ispred mene, smeje se i pravi šale na račun Albanaca i Kosova. Priča sa mnom i nije ga briga što ja pripadam narodu čija vojska je ubila njegovog oca. On ne vidi svet crno-belo. Za njega ne postoji podela na Srbe i Albance.

Sutradan,

dolazim u školu i proveravam fejs, imam 26 komentara na status. Počinjem da ih čitam i shvatam da su sve o kome kako sam ja izdajica srpskog naroda, kako se družim sa krvnicima, kako mi ništa nije sveto, kako Oni (veliki Srbi) ne mogu da dodju ovde da zapale sveću svoji precima na grob niti da posete crkve jer se ne osećaju bezbedno. Sve poruke su pune mržnje i ljutnje. Smejem se, šta drugo da radim? Odlazim na predavanje, gde smo imali gosta koji je preživeo rat. Gost nam priča o tome kako je su mu ubili brata, kako je morao da izbegne u Veliku Britaniju, kako nije imao para ni za šta, kako mu je bilo teško da odgaja decu. I u jednom trenutku kaže:“ Znate šta, ja nikada nisam svoju decu učio da mrze Srbe, niti da su svi Srbi krivi za ono što se dogodilo. Meni je žao Srba koji su izgubili nekoga u ratu, i žao mi je što ne znam šta se dogodilo sa mojim komšijama koji su Srbi. Vole bih da ih saznam šta je sa njima dogodilo i da ih vidim ponovo. U moje vreme nije bilo bitno da li si Srbin ili Albanac, jedino je bilo bitno da li dobar čovek ili ne.  A ko normalan može da mrzi dobre ljude, jer pripadaju drugoj naciji?“ Kada je završio svoje izlaganje, ja sam otišla u kupatilo i počela da plačem. Setila sam se svih onih kometara, mojih prijatelja, tih mladih ljudi, koji su puni mržanje, a koji nisu ni bili blizu nevolja koje je ovaj čovek preživeo. Kako je moguće da su ti Mladi ljudi dozvolili da neko njima tako manipuliše. Kako je moguće da su dozovlili sebi da mrze toliko nešto, što nikada nisu videli. Ko je njima dao pravo da mene osudjuju, da mene mrze jer nisam dozvolila sebi da me ispuni mržnja? Kako su sebi dozvolili da ne znaju da vole. Kako ne razumeju da je lako mrzeti, ali da ljubav, ono što je teško. Kako do sada nisu shvatili da smo pokušali sve, i rat i vojsku i krv i mržnju i suze i bol, i da ne je sada ostalo samo da probamo da komuniciramo i da probamo da se pomirimo i zavolimo. Kako su sebi dozvolili da dodju dovde?

Taj dan mi je bio izuzetno tešak, pa sam odlučila da radim nešto konstruktivno, kako bih sebi potvrdila da sam u pravu. I eto Neka viša sila u obliku moje Drugarice me je odvela u Gračanicu, u izbeglički kamp. Izblegički kamp, koga je i sam bog zaborvio.

Imam dve priče ljudi koji žive u kampu:

Prva priča: Sedmočlana porodica koja živi u jednom kontejneru. Jedno dete ima tumor na mozgu, tako je slepo i nepokretno. Žive na minimalci. Nijedna vlada im ne pomaže. Svi su zaboravili na njih. Nemaju frižider, pa im sva hrana propada, a drugu nemaju da kupe.

Druga priča: Muž i žena žive u kampu već 11 godina. Žena već devet godina ima poptuni prelom ruke. Žive od pet hiljada mesečno i jednu meso jednom u tri meseca.

Pomoć ovde ne stiže, nikada. Oni žive izmedju ničega i ničega. Oni zapravo ne žive, oni preživjavaju. Oni su na kraju društvene lestvice, i njih niko ne želi da vidi. Nikoga nije briga za njih. Tu i tamo se pojavi neko i da neko obećanje, koje nikada ne ispuni. Oni svaki  dan prežive, jer se nadaju. Srpska vlada je toliko odlučna da sačuva Kosovo, ali oni nama nikada nisu rekli šta na Kosovu oni zapravo žele da sačuvaju. Jer ako je to teritorija, ne znam šta će im teritorija bez ljudi. Teritorija vredi, samo zato što je ljudi prave vrednom. Ali ako žele da sačuvaju ljude, zašto onda dozvoljavaju da oni više žele da budu mrtvi, nego da žive kako žive. Za šta se naši političari zapravo bore? I ne razumem gde su svi ti Veliki srbi koji toliko vole Kosovo, zašto oni nisu ovde u ovom kampu umesto mene.  Kako se oni to bore za Kosovo. Preteći meni? Kako uopšte svi oni imaju srama da pričaju o srpskom Kosovu, ako su dopustili Srbima da žive ovako.

Vrlo potrešena onim što sam videla, odlučila sam da odem od Manastira Gračanica. Iako nisam vernik, odlučila sam da se pomolim na tom Mestu, za sve te ljude. Medjutim ubrzo sam se predomislila. Kada sam videla Manastir shvatila sam zašto je sveto mesto za Srbe, ali ubrzo sam promenila mšljenje. Popadija koja nas je dočekala je bila toliko oduševljena Ruskinjom koja je bila sa mnom, tako da je odlučila da ne odgovori ni na jedno moje pitanje. Ali nije zaporavila da mi kaže da ja ne smem da se družim sa Albancima, jer oni nisu dostojni Srba. Htela sam da je pitam, kako neko ko bi trebalo da predstavlja boga može da kaže nešto tako. Htela sam da je pitam kako je nije sramota. Ali umesto toga pitala sam je ko im ekonomski pomaže. Odgovor je bio: vlada republike srbije je vrlo darežljiva.

Znači  naša vlada pomaže Manastru, ali ne pomaže Srbima. Da li oni znaju da je Manastri samo istorijski spomenik, bez ljudi koji veruju u njega. Kada su nama zgrade postale važnije od ljudi? I zbog čega je tako? Koliko god da je sveto mesto, svaki ljudski život je svetiji. Ko je doneo tu odluku, šta je važnije. Ko je nas pitao šta nam je važnije?

Ako mi neko ponovo kaže Srbi su odlučili da se Kosovo brani, Srbi su odlučili da Kosovo ostane srce Srbije. Ja ću mu reći da su Srbi odlučili da brane teritoriju, ali da si zaboravili da brane Ljude. Ako mi neko još kaže da Kosovo ne treba da bude nezavisno, ja ću mu reći da Kosovo čuva ljude, zato i jeste nezavisno.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: