devision, my trip to Kosova

24 jul

Kosovo dan II

Ceo svoj prvi dan sam porvela na Ameriičkom univerzitetu na Kosovu. Slušala sam predavanja vrhunskih predavača ,o tome kako uspostviti mir na Balkanu. Pošto su se predavanja završila odlučila sam da se nadjem sa drugaricom iz Prištine. Dok sam hodala ka spomeniku NEW BORN, koji je tu postavljen 17. februara. 2008. godine, razmišljala sam o svojoj zemlji i političariima koji je vode.

Rad na regionalnoj saradnji je na Balkau je mnogo težak. Jer se mora poočeti od suočavanju sa prošlošću. Suočavanje sa prošlošću prvo podrazumeva da znate sve dogadjaje i da razumete kontekst u kome su se ti događaji dogodili. U praksi je to mnogo teže, jer morate da imate pouzdan izvor iz koga ćete se informisati. Pošto sam se informisala o ratu, odlučila sam da  priču potvrdim, tako što ću je videti svojim očima. Moj prvi susret sa posledicama rata bio je na komemoraciji u Tuzli. Samu komemoraciju sam teško podnela, ali sam odlučila da položim cveće na Kapiju gde su ispisana imena žrtava. Tada sam se prvi put osetila potrebu da se izvinim žrtvama, što sam i uradila. Ali dok sam odlazila od Kapije shvatila sam da se osećam odgovornom. Zapravo ne mogu se osećati odgovornom, jer sam ja mala pet godina kada se desio masakr na tuzlanskoj kapiji, ali sam osećala odgovornost za  vreme koje je pred nama.

Hodajuću Prištinom potpuno opsednuta mislima, shvatila sam da sam ljuta. Jer Neki ljudi su ime mog naroda uradili užasne stvari. Stvari toliko užasne da je meni čak teško da o njima govorim. I sada Ti ljudi su ostavili meni da se sočavam sa užasnim stvarima koji su Oni počinili, ostavil si me da ja ispravljam njihove greška i da u isto vreme ja ispaštam zbog njihovih grešaka. Ostavili su Nama da se suočavamo sa posledicama.

Nisam ni primetila da me moja drugarica doziva, ali kada sam se okrenula i videla je nasmejanu i iskreno srećnu što me vidi, sva ljutnja je nestala. Znala sam u tom terenutku da na mnogo, naizgled nevidljivih, načina ja pomažem svojoj zemlji. Pomažem u povezivanju ljudi i rušenju predrasuda. Tada sam shavatila da svaki kontak koji sam ostvarila sa ljudima iz regiona, jeste deo slagalice koju treba složiti.

Posle tračarenja na brzaka, Drugarica me je upoznala sa svojim prijateljima, koji su bili vrlo dobri prema meni. Sedenje na kafi sa tim Novim ljudima se završilo obećanje da ću jedan dan svartiti u restoran koji drži otac jedne Nove drugarice. Nova drugarica je na rastanku podelila sa mnom tajnu da njihov restoran služi samo vino iz Srbije, ali to niko ne zna. Njena Tajna je sigurna sa mnom.

Vraćajući se u Dom srela sam mnogo poznanika, koji su se radovali da me vide. Ali divno mi je bilo to, što čim me vide oni počnu da nabadaju po neku reč na srpskom i ne obaziru se na to kako će Ostali ljudi reagovati.

Ne čine nas granice odvojenim, mi se odvajamo sami od sebe. A ljudskost je ono što nas spaja. I nema te granice koja može da odvoji, ako su ljudi spojeni.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: